Naša percepcija vremena menja se s godinama i odavno se ne smatra subjektivnim osećajem. Istraživanja pokazuju da utisak koji stičemo u zrelijem dobu – da nam je život preko noći ušao u petu brzinu i nema šanse da uspori – nije povezan sa aktivnostima koje proždiru dan, niti sa umorom, već sa načinom na koji mozak funkcioniše.
Postoji razlika između vremena koje merimo pomoću sata i onog koje doživljava naš mozak, tvrdi Adrijan Bežan, profesor Univerziteta Đuk u Severnoj Karolini i autor popularnih naučnih knjiga "Dizajn u prirodi", "Fizika života", "Sloboda i evolucija". On veruje da se ljudsko poimanje vremena modifikuje zbog fizičkih promena u mozgu i telu, koje nastaju kao prirodan proces starenja.
Foto: Depositphotos/AllaSerebrina
Za mozak, vreme ne predstavlja broj na satu, već zbir zabeleženih događaja. Što se više novih informacija obrađuje, period se "produžava". Ali, ako se ponavljaju i ne zahtevaju pažnju, mozak prestaje da ih beleži, objašnjava profesor, čiju teoriju podržavaju i drugi naučnici. Kao rezultat toga, dani se pretvaraju u monoton niz, pa se često sećamo samo fragmenata onog što smo doživeli u proteklih nedelju dana. Subjektivno nam se čini da se vreme "ubrzava", iako se objektivno ništa ne menja.
U ranom uzrastu, mozak je u stalnom stanju istraživanja. Svaki dan je ispunjen novim iskustvima koja zahtevaju obradu i pamćenje. Čak i neke jednostavne radnje postaju značajne, jer se dešavaju prvi put. Kasnije se pretvaraju u rutinu kojoj nikakva analiza nije potrebna. Kako godine prolaze, količina novosti se smanjuje, a percepcija vremena se menja usled "efekta ponavljanja". Ono što se u detinjstvu činilo beskrajno dugim, kasnije se "sabija" u kratke intervale.
Foto: Depositphotos/Goodluz
Dok ljudska jedinka ne uđe u zrelo doba, mnogi procesi postaće automatski. Svakodnevne radnje ne zahtevaju napor i podsvesno prate poznati obrazac. Mozak prestaje da obraća pažnju na njih i više ih ne registruje kao odvojene događaje i impresije koje treba detaljno istražiti, kažu neurolozi, primećujući da to smanjuje i broj "unutrašnjih prekidača" u moždanoj aktivnosti. Što je manje takvih prekidača, to se čini da je protok vremena brži.
Fizičke promene takođe igraju značajnu ulogu. S godinama opada nivo dopamina, ključnog neurotransmitera i hormona koji prenosi signale između nervnih ćelija, igrajući glavnu ulogu u sistemu nagrađivanja, motivaciji, fokusu, pamćenju, regulaciji pokreta. To utiče na sposobnost mozga da registruje događaje i razlikuje ih. Uz nizak dopamin osetljivost na promene se smanjuje, a stvarnost se doživljava kao manje živopisna, što pojačava subjektivni efekat ubrzanja vremena.
Foto: Depositphotos/Mayerberg
Kako da usporimo ovaj proces? Stručnjaci napominju da ga je nemoguće zaustaviti, ali se može prilagoditi. Nove informacije ostaju ključne: iskustva, rute, veštine, interakcije. Sve što izbacuje mozak iz režima autopilota povećava broj upamćenih događaja. Fizička aktivnost i emocionalna angažovanost su takođe važni, jer stimulišu proizvodnju dopamina i povećavaju perceptivnu osetljivost, navodi "Popular Science".
Što je manje novosti u našem životu, to će godine brže prolaziti – ili ćemo bar tako misliti. LJudski um ne meri vreme objektivno, već na osnovu prisustva ili odsustva nezaboravnih događaja i iskustava koje treba zapamtiti. Zato je kvalitet tih utisaka vredniji i značajniji od njihove količine.
(Kurir)
BONUS VIDEO:
Pročitajte još
