Код модерних возила, када је аутомобил у брзини и возач не додаје гас, систем аутоматски прекида убризгавање горива („fuel cut-off“), па је потрошња тада практично једнака нули. Са друге стране, у „леру“ мотор мора да ради у празном ходу како се не би угасио, што значи да и даље троши гориво. Због тога је спуштање низбрдо у брзини, без додавања гаса, заправо економичније решење.

Поред веће потрошње, вожња у „леру“ додатно оптерећује и кочиони систем. Када је возило у брзини, мотор помаже успоравање такозваним кочењем мотором, чиме се смањује потреба за сталним притискањем кочнице. Тако се мање троше кочионе плочице и дискови. У „леру“ комплетно успоравање преузима кочиони систем, што доводи до његовог бржег хабања.

Важан фактор је и контрола над возилом. Док је аутомобил у брзини, возач може одмах да реагује убрзањем уколико дође до опасне ситуације или потребе за избегавањем препреке. Возило је тада стабилније и предвидљивије, посебно на низбрдицама. Насупрот томе, вожња у „леру“, нарочито по мокром или клизавом коловозу, може смањити стабилност и отежати управљање.

Фото: ТикТок принтскрин/clearstartdriving

 

То, ипак, не значи да „лер“ нема своју сврху. Његова употреба оправдана је при веома малим брзинама, током заустављања на семафору, у градској гужви или при лаганом и контролисаном заустављању на равном путу.

Ипак, при вожњи низбрдо — посебно на дужим и стрмијим деоницама — безбедније и често економичније решење јесте да аутомобил остане у брзини и да се део контроле препусти мотору.

БОНУС ВИДЕО: