Dodaj Nportal kao svoj Google izvor
Председник САД ове седмице улази у још једно међународно минско поље – напети сукоб између Кине и Тајвана – када отпутује у Пекинг на дводневни самит са председником Си Ђинпингом. После низа понижавајућих политичких неуспеха у вези са Украјином, Газом, НАТО-ом, Гренландом, а сада и Ираном и Либаном, Трамп очајнички жели дипломатски успех којим би могао да се похвали код куће. Међутим, његове наде у трговинске споразуме који би му донели политичке поене засењене су његовим најновијим ратом по избору. Потребно му је обећање Сија да Кина неће наоружавати Иран уколико дође до наставка отвореног сукоба – као и помоћ Пекинга у одржавању отвореног Ормуског мореуза као дела могућег оквирног мировног споразума.
Слабост Трампове позиције пред самит подстиче спекулације да би смањена америчка подршка Тајвану могла бити цена коју ће Си тражити за сарадњу. Си зна да је рат против Ирана дубоко непопуларан међу америчким бирачима. Трамп је готово универзално окривљен за раст глобалних цена енергије, хране и лекова. Европски савезници одбили су да га спасавају, Русија неоправдано профитира од високих цена нафте, док најсиромашније државе сносе највећи терет. Трамп не побеђује ни војно, што показује и његов недовршени и променљиви пројекат „Слобода“. Он очајнички покушава да побегне из мочваре коју је сам створио – и да смањи предност коју Кина има.
Како ће Си гледати на свог изузетно бесног госта? За Кину је Трамп поклон који не престаје да даје. Захваљујући њему, Сједињене Америчке Државе се широм света све више посматрају као агресиван потенцијални непријатељ или непоуздан савезник склон издаји. Губитак америчког утицаја и моћи представља добитак за Пекинг: Трампова нестабилност помаже Сију да представи Кину као новог чувара глобалне стабилности. Криза са Ираном одвлачи америчке снаге из Азије – САД сада имају две ударне групе носача авиона на Блиском истоку – и смањује способност Вашингтона да брани Тајван и регионалне савезнике од будуће кинеске агресије.
Фото: ADEK BERRY/AFP/Profimedia
Лоша страна за Сија јесте негативан утицај рата на цене енергије, светску трговину и извозну потражњу, у тренутку када кинеска економија већ има озбиљне проблеме. Прошле године Кина је куповала око 80 одсто иранске нафте – пошиљки које америчка морнарица сада блокира. До сада је Пекинг углавном успевао да надомести несташице користећи резерве, ослањајући се на зелену енергију и купујући више нафте од држава попут Бразила и Русије. Међутим, за највећег светског увозника сирове нафте безбедна и поуздана пловидба кроз Ормуски мореуз од пресудног је значаја.
Кина позива обе стране да прихвате преговарачко решење. Прошле седмице угостила је директне разговоре са иранским министром спољних послова Абасом Арагчијем и подржава пакистанске посреднике. Подсећајући на успешно кинеско посредовање између Саудијске Арабије и Техерана 2023. године, забринуте заливске државе рачунају, попут Трампа, на способност Пекинга да утиче на свог иранског савезника, са којим је Кина 2021. покренула „свеобухватно стратешко партнерство“. Си се притом не плаши да се супротстави Трампу. Недавно је упозорио на повратак „закона џунгле“.
Прочитајте још
"Да бисмо очували ауторитет међународног права, не можемо га користити када нам одговара, а одбацивати када нам не одговара", рекао је Си.
Andre M. Chang/Zuma Press/Kyodo/Newscom/Newscom/ZUMAPRESS.com/MEGA//Profimedia, Depozit/ronniechua
Идеја која се чује у Вашингтону, да је отворена америчко-израелска агресија на Иран натерала Сија на сарадњу и да ће обуздати кинеске амбиције према Тајвану и Јужном кинеском мору, била би уверљивија да је рат заиста успео. Уместо тога, Трамп је разоткрио ограничења америчке моћи, како војне тако и политичке, и показао запањујући недостатак стратешког разумевања. Иако преферира миран исход, Сијев главни приоритет неће бити извлачење Трампа из блискоисточне кризе. А уколико то буде желео, поседује средства да продужи америчку ноћну мору ширењем прикривене војне подршке Ирану – као што је чинио Русији током рата у Украјини.
Трамп делује свестан тог ризика. Прошлог месеца послао је писмо Сију тражећи да Кина не испоручује оружје Техерану, а касније је рекао да је добио уверења да Пекинг то неће чинити. Међутим, Фондација за одбрану демократија, конзервативни амерички истраживачки институт, тврди да Кина већ обезбеђује Ирану хемикалије двоструке намене за балистичке ракете, сателитске податке о америчким војним кретањима, ресурсима и базама, као и помоћ у заобилажењу санкција и прању новца. Могуће је да би још отворенија војна помоћ могла стићи Техерану уколико Трамп поново започне бомбардовање или не задовољи Сија током самита.
За човека који воли да тврди да држи све карте у рукама, амерички председник би могао да схвати да му озбиљно недостају адути када седне за сто са Сијем. То је упечатљив показатељ геополитичког хаоса који је Трамп створио. Његова стратегија националне одбране за 2026. годину наводи да је одвраћање Кине у Индо-пацифичком региону приоритет од највеће важности. Ипак, Трамп је озбиљно компромитовао америчку позицију опсесијама и пристрасношћу према Блиском истоку. Као и обично, други би сада могли да плате цену његове неспособности. Зато би Тајван – као и амерички савезници Јапан, Јужна Кореја и Филипини – могли бити озбиљно забринути.
Фото: Depositphotos/twindesigner/mark52/lightsource/almir1968, Lintao Zhang/АFP/Profimedia
Сијев главни спољнополитички приоритет није Блиски исток. То је уједињење комунистичке Кине са фактички независним и демократским Тајваном – лични пројекат политичког наслеђа који је више пута претио да ће остварити силом. Планери Пентагона верују да би кинеска војска, која се убрзано шири, могла бити спремна за инвазију већ наредне године. Тајванске снаге бројчано су далеко слабије, док су политичке партије на острву и даље дубоко подељене око повећања војне потрошње и питања да ли треба тежити ближим везама са Пекингом.
Сједињене Америчке Државе тврде да се њихова политика подршке статусу кво када је реч о Тајвану није променила. Међутим, Трамп је познат по непредвидивости када је Тајван у питању. Често даје контрадикторне, понекад алармантне изјаве. Говорећи о Сијевим намерама, недавно је рекао да је евентуална инвазија „његова ствар“ – формулација која сугерише да га није превише брига, иако је додао да би био „веома незадовољан“ ако би Кина извршила инвазију.
Суштинско питање самита гласи: да ли ће ослабљени и надиграни Трамп смањити америчку подршку Тајпеју у замену за кинеску помоћ око Ирана и повољне споразуме о ретким минералима и увозу пољопривредних производа? Озбиљна питања постављају се и о дубини Трампове посвећености Јужној Кореји и Јапану – посебно у тренутку када тензије између Пекинга и Токија расту, делимично због Тајвана – као и о његовој способности да натера Кину да обузда Северну Кореју, агресивну и непредвидиву државу која, за разлику од Ирана, заиста поседује нуклеарно оружје.
Другим речима, да ли ће Трамп у Пекингу прогласити још једну лажну победу на светској сцени док истовремено издаје америчке савезнике, поново се додворава антидемократском и антизападном диктатору и непромишљено руши деценије пажљиво грађене дипломатије која је до сада спречавала рат у Пацифику због Тајвана?
Ове седмице, великим делом захваљујући Трампу као рушитељу, све указује на слабљење позиције Сједињених Америчких Држава као водеће светске силе. Својим неспретним потезима овај човек, који мало зна о геополитици, довео је Кину у позицију возача.
(Ало)
БОНУС ВИДЕО:
