Истини за вољу, потоњи није имао статус дипломате, већ помоћног особља (аташе за штампу). Ипак, његове анализе догађаја и личности и политичке процене изнете у збирци службених дневника "Ембахаде", указују на то да је Црњански имао изражен слух за спољну политику, у маниру искусних дипломатских агената.
Када је реч о Андрићу, његова дипломатска каријера била је дуга и разноврсна. Такође, геополитички контекст у којем се развијао као дипломата био је врло деликатан.
Новоформирана Краљевина СХС јачала је дипломатске кадрове почетком 20-их година прошлог века како би предупредила спољне притиске и евентуалну ратну опасност. С обзиром на чињеницу да је настала на развалинама Аустроугарске монархије, многе суседне државе настале њеним распадом, имале су територијалне претензије према младој држави.
Потврдило се старо историјско правило да се увећавањем територије једне државе увећава број њених унутрашњих и спољних непријатеља.
У таквој ситуацији, краљ Александар I Карађорђевић и Министарство иностраних дела реформисали су дипломатску службу, у којој је Андрић поред књижевне, показао службену и патриотску компетенцију.
Прочитајте још
Каријеру је започео 1920. године у Риму, једној од најизазовнијих дестинација за југословенску дипломатију у тој деценији. У њеним првим годинама, власт у Италији преузела је Национална фашистичка партија на челу са Бенитом Мусолинијем.
Фото: Танјуг/архивска фотографија
Организовањем "марша на Рим" 1922. фашисти су преузели власт на Апенинском полуострву. Оваква политичка клима била је јасан сигнал Краљевини СХС, која је могла да очекује повећање територијалних апетита Италије према њеној јадранску обалу.
Политичка превирања у Италији, Андрић је пратио са позиције вицеконзула у Генералном конзулату Краљевине СХС у Трсту. Био је то његов најкраћи ангажман (два месеца) у дипломатској каријери, али довољан да процени последице по своју земљу.
У конзулату у Трсту, надређени му је био Александар Цинцар-Марковић, будући министар иностраних послова.
Због погоршаног здравственог стања, премештен је у конзулат у Грацу 1923. Поред здравствених, у Аустрији су га сачекале и административне неприлике.
Нови прописи о државним службеницима предвиђали су факултетску диплому коју Андрић није поседовао у том тренутку. Паралелно са службом, трајале су и његове студије на Филозофском факултету у Грацу, где је одбранио докторат.
Поред поменутих активности, Андрић је током једногодишњег боравка у Аустрији пратио и анализирао унутрашње прилике у Италији, огрезлој у фашизам.
Своја виђења износио је у загребачком часопису "Југословенска њива", у то време главни канал којим се становништво информисало о стању у суседној земљи.
Под његовом лупом нашла се биографија Бенита Мусолинија, његови наступи, понашање и доживљај италијанске јавности. Такође, анализирани су одјеци фашистичке пропаганде, циљеви и методе партије, социјалне, политичке и историјске прилике које су погодовале уздизању ове тоталитарне идеологије.
Интересантне су његове белешке о Дучеу:
Фото: АП
- Мусолини је све више узимао манире диктатора, као да се вршећи партијску диктатуру, вежбао за државну која га је чекала. Његова сурова безобзирност привлачи уместо да одбија. Он прониче душу маса којима хоће да се наметне и искоришћује вешто њихово часовито расположење. Прилази масама са идејом жртве, подвргавању раду, одрицања и слепе покорности. Он уме да их додирне у то место које је вечно у људској души и које само треба умети пронаћи. Као награду за ту борбу и одрицање он им не обећава ништа до тај исти занос одрицања. Фашиста је дужан да све даде за отаџбину, а да за награду не тражи ништа.
До краја 20-их година ХХ века, будући нобеловац је био на служби у Марсеју, Паризу, Мадриду и Бриселу.
Фото: Архива Новости
Почетком 30-их година његова каријера креће се узлазном путањом. Именован је за члана Сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа (еквивалент данашњим Уједињеним нацијама) у Женеви 1930.
Искуство из Швајцарске препоручило га је за шефа Одсека за мањине при Министарству 1933, а само годину дана касније, именован је за саветника.
Врхунац његове каријере достигнут је 1937. године када је постављен за помоћника министра иностраних послова. У хијерархијском поретку југословенске дипломатије, испред њега налазио се само др Милан Стојадиновић.
У том историјски деликатном тренутку, Југославија је била прикљештена између сила Осовине и дојучерашњих западних савезника из Првог светског рата. Истрајавање на неутралности било је кратког даха, пошто је Хитлерова Немачка појачавала притисак на званични Београд.
У таквим околностима, Андрић је као човек од поверења послат у посланство у Берлин како би омекшао односе са силом у успону.
Није имао много маневарског простора: Немачка је 1938. анектирала Судетску област у Чехословачкој и Аустрију ("Аншлус"), а у години Андрићевог доласка у Трећи рајх, окупирана је Пољска, чиме је почео Други светски рат.
Пратећи рушење Версајске Европе из срца њеног рушитеља, Андрић је резигнирано констатовао да су шансе за мир сведене на минимум. Таква прогноза се обистинила 6. априла 1941, када су силе Осовине напале Југославију.
Нападу су претходиле демонстрације 27. марта, као реакција јавности на приступање Југославије Тројном пакту два дана раније. Андрић је присуствовао церемонији потписивања у Бечу, али је био изузет из преговора југословенских власти са Хитлеровом Немачком.
По избијању агресије на Југославију, Андрић је са остатком југословенског дипломатског особља депортован, чиме је окончана његова двадесетогодишња дипломатска каријера.
