Могло би се помислити да је период који је прошао од Титове смрти 4. маја 1980. довољан за какву-такву дистанцу. Теоретски, страсти би требало да јењавају. Испоставља се да су митови о злом бољшевику или добром оцу југословенске несврстане, самопуравне, братско-јединствене заједнице лице и наличје истог феномена, пише Драгослав Дедовић за Деутцхе Wелле.
Титови сирочићи
Фото: Архива Новости
Почнимо од тог маја 1980. У Сплиту на стадиону Пољуд репортер Радио-телевизије Београд Миломир Јаснић бележи камером неколико минута који ће доспети на све светске телевизије: На вест са стадионског разгласа да је "умро друг Тито" - играчи Звезде и Хајдука као и 50 000 људи на трибинама потресени су до сржи. Онда се из хиљада грла зачује заветна песма: "Друже Тито ми ти се кунемо, да са твога пута не скренемо!".
Цела југословенска нација, за коју ће њени етнички саставни делови после већински тврдити да није никада постојала, уједињена је у осећању губитка. Да ли смо тада знали за ким тугујемо? Ја, признајем – нисам. Милиони грађана су држани у стању политичке инфантилности. Официјелна историографија и биографије су прећуткивали битне детаље из Титовог живота. Али сузе тих људи, којих се неки данас стиде, нису биле лажне.
Постоји 15 различитих података о датуму рођења Јосипа Броза, при чему је 7. мај 1892. најчешћи. Фамилија у Загорје долази у 16. веку из данашњег округа Тренто на северу Италије. То подручје је тада припадало Аустрији и имало измешано немачко и италијанско становништво. Тако је по оцу Фрањи, Јосип Броз Хрват италијанко-немачког корена, а по мајци Марији Словенац.
Фото: Профимедиа
Биографске бодље
Прочитајте још
И Тито и југословенски комунистички биографи радо су прећуткивали то да је водник Броз ратовао као артиљеријски подофицир у Србији и да је 1914. био чак унапређен. Овај део биографије се данас радо наводи као доказ да је Броз врло рано заузео антисрпски став. Теза се тешко може доказати. Броз је прекомандован на исток где је, тешко рањен копљем једног Черкеза, допао у руско заробљеништво. Пре тога је те 1915. године предложен за аустроугарску Сребрну медаљу за храброст, јер је сам заробио гомилу руских војника. Медаљу није могао да прими у заробљеништву. Тито је 1967. посетио Беч. Домаћини су желели да га обрадују уручивањем старог одликовања, али он је то одбио.
Ипак, сви његови биографи потврђују да је после заробљеничког, па црвеноармејског боравка у Русији доживотно остао емотивно везан за ту земљу. Дакле, не постоји аутоматизам према којем мораш да мрзиш државу и народ који су били твоји ратни противници.
Фото: Архива Новости
Тито као "руски агент"
Нећу препричавати Брозову биографију. Само указујем на неколико бизарних детаља из ње. У њих спада један податак са немачких сајтова. Наводно је Брозов ванбрачни син Ханс Штудер пао као војник Вермахта у борби против југословенских партизана. Истина или не, ово је већ озбиљан штоф од којег Холивуд прави потресне филмске приче.
Најспектакуларнија је ипак прича која је о Титу стигла из Сједињених Америчких Држава, земље у коју је Јосип Броз хтео да емигрира два пута. Први пут 1907. али није могао да скупи новац за путовње. Други пут десет година касније, из револуционарног Петровграда, али га нису пустили преко финске границе.
Причу је 1955 агентима америчке тајне службе испричао Маријан Џон Маркул. А ми је знамо јер је ЦИА 2016. са бројних докумената из педесетих скинула ознаку "поверљиво". Микул је рођен у Ливну 1909. а од 1936. је живео у Америци. Тврдио је да је 1928. упознао Јосипа Броза те да га је потом два пута видео у Паризу, 1935. и 1936.
После рата се срео са Титом 1953. и уверио се да није реч о истој особи. Наводно, није одговарала ни висина, оригиналном Брозу су недостајала два прста, а овај из педесет и треће имао их је десет, чак је свирао клавир. По њему је реч о руском агенту који је украо његов идентитет 1937. године, када прави Тито нестаје у Русији. Човек који је Стаљину рекао историјско "не" је наводно био руски генерал Николај Лебедев који се лажно представљао као Јосип Броз.
Фото: Архива Новости
У шуму герилац, из шуме – маршал
Кога год да је британски бригадни генерал Фицрој Маклејн, човек од Черчиловог поверења, срео 1943. – руског генерала или бравара из Загорја – био је фасциниран. Черчил је Маклејна упутио у Југославију "да открије ко убија највише Немаца да би им помогли да их убијају још више".
Маклејн је, упознавши комунистичког герилског вођу у акцији, био изненађен Титовом спремношћу да сваки проблем сагледа са свих страна, његовим хумором и низом особина које су говориле да тај човек усред толике смрти – воли живот. Конзервативни британски обавештајац није ни у једном тренутку заборавио да има посла са идеолошким противником. Али је одлично разумео шта се заиста догађа на терену. И да ће Титова војска са Британцима или без њих победити. Остатак се може прочитати у хроникама антифашистичке борбе у свету.
Титов раскид са Стаљином само три године после рата имао је суштинске последице за модернизацију Југославије која је добила хибридни, западно-источни облик. Стаљин је покушао да ликвидира Тита, али његове убице нису могле да прођу кроз мрежу југословенских безбедњака. Тито је послао поруку Стаљину: "Ако не престанеш да шаљеш убице, ја ћу послати једног у Москву, и неће бити потребе да шаљем другог". Овакав дрчан став показује зашто су многи Југословени у Титу дуго препознавали себе.
Фото: Јутјуб принтскрин/РТС
Поражени су победили?
Титове трупе су годинама гоњене као звери, па су на крају рата учиниле зверства. Духовни и физички наследници поражених војски стога називају Тита ратним злочинцем. Десетине хиљада стаљиниста, али и људи који су невини проказани као такви, прошли су после Титовог раскида са Стаљином кроз тортуру на Голом отоку. Постоје публицисти који зато упоређују Броза са разним другим мрачњацима из XX века који су трпали људе у логоре. Могу да разумем осуду злочина. Али Титова историјска улога не може то редуковати.
Још од ратова деведесетих, у којима није било партизана, ревизионисти покушавају да победе и у изгубљеном Другом светском рату. Неморалност њиховог поступка не огледа се само у томе што тадашњем победнику – Титу и социјалистичкој Југославији као његовом чеду – спочитавају низ грехова. Њих је било. Неморалност је у томе што из тога изводе закључак да је антифашизам грех. А да су разне нијансе колаборације и фашистоидности – биле национална врлина.
Други проблем са Титом јесте културолошке природе – демократуре које су установили на рушевинама Југославије нису успеле да достигну цивилизацијски ниво Титове "плишане диктатуре" - чак ни у економском, а камо ли у културном смислу. О геополитичком значају Покрета несврстаности да и не говоримо.
Фото: архива Музеја историје Југославије
"Ако је истина…"
И неки западни критичари, мање проницљиви од Маклејна, а више напумпани идеолошким хормоном антикомунизма, виде у Титу исто што су видели у Чаушескуу или чак Стаљину.
Сумирајући животно дело популарног југословенског аутократе Њујорк тајмс је 5. маја 1980. константовао нешто друго - да је Југославија захваљујући Титовој политици еквидистанце према блоковима и експериментисања са слободом унутар једнопартијског система постала "светла тачка усред општег сивила Источне Европе".
Та светла тачка ће се без њега претворити у мрљу згрушане крви. Зато се Јосипу Брозу заиста може замерити да није нашао начин да свом пројекту – федералној Југославији – обезбеди економску и политичку одрживост. Мада је био прагматичан, остао је лимитиран задатим идеолошким хоризонтом.
Пред крај је слутио да ствари могу поћи и по злу. Хрватској новинарки Дари Јанековић рекао је 1976: "Ако је истина све то што ти говориш о стању у нашем друштву, у земљи и у Савезу комуниста, онда сам ја забадава утрошио свој живот." Горко сазнање.
Изразито антикомунистички расположени 34. председник САД, генерал Двајт Ајзенхауер рекао је за Тита да је највећи херој Другог светског рата, а Орсон Велс да је највећи човек тадашњег света. Ондашње процене могу нам изгледати као претеривања али се оне данас не могу поравнавати негирањем историјског значаја овог човека, макар он "забадава утрошио свој живот".
(Деутцхе Wелле)
