Најпознатији је по томе што се истакао у одбрани Београда током Првог светског рата. И по чувеном говору, али о томе касније.
Оно што је извесно је да је био истакнути је црнорукац, а у организацију га је увео његов колега са класе Панта Драшкић и да је бранио престоницу Србије - Београд.
Одбрану Београда је преживео, да би потом прешао Албанију и отишао са осталим српским див јунацима на Солунски фронт. Своју војну каријеру завршио је као пуковник.
Био је и професор, те предавао Војну администрацију на Војној академији у Београду.
На почетку Другог светског рата је одбио чин генерала и министра војске и морнарице. Тада је рекао да га то не занима и да је он војник.
Прочитајте још
Живот му није био превише наклоњен. После капитулације у Априлском рату била одведен и логор у Нирнбергу. Тамо је био до 1945. године, потом провео неколико дана у сабирном центу на Бањици како би се опоравио и дошао кући.
Десетак дана касније је умро у свом стану на Славији. Сахрањен је у одрпаној униформи пуковника.
У народу је познат и његов говор из 1915. године. До данас се не зна да ли је тај говор био стваран или не. Појављују се неки историчари који тврде да није, док неки тврде да јесте. Ипак, тај говор представља снажну метафору родољубља.
Забележио га је Ђорђе Рош у својим мемоарима „На Дунавском кеју септембра 1915. године“, књизи која је издата 1931. године, односно 16 година касније. А касније га је и Бранислав Нушић преузео за своју књигу „Реторика: Наука о беседништву“, коју је објавио 1934. године, односно 3 године после Ђорђа Роша. А идеја жртвовања је остала.
(Курир)
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".