Аверзија према сопственом гласу тако је уобичајена да је за њу уведен стручни термин: суочавање са сопственим гласом
Зашто се то дешвава?
Одговор на то питање често нам се сервира у медијима, а полази од тога да обично чујемо свој глас док причамо. У том процесу примамо звук пренесен спољним путем, односно протоком ваздуха, те звук пренесен унутрашњим путем кроз кости. Такав провод звука кроз кости доставља богате ниске фреквенције које нису садржане у звуку проведеном путем ваздуха. Када чујемо свој снимљени глас без тих фреквенција, звучи нам виши и другачији. Начелно, разлог због којег не волимо свој снимљени глас је чињеница да он тада не звучи онако како очекујемо.
Фото: Јутјуб принтскрин/О канал
Повезаност између гласа и идентитета
Психолози нагађају да управо та чињеница ствара у нама језу и одбојност према сопственом гласу, због раскорака који се догађа између онога што чујемо и наших унутрашњих очекивања. Она сматра да наш глас игра велику улогу у формирању идентитета те због тога свако од нас осећа нелагоду кад схвати да му глас није онакав каквим га замишља. Нека истраживања су показала да та теорија даје тек делимично објашњење. На пример, у истраживању објављеном 2013. године учесници су морали да оцене привлачност различитих снимљених узорака гласа. Кад је у те узорке био тајно додан њихов глас, оценили су их знатно вишим оценама него кад би свесно препознали свој глас. Штавише, потпуно објашњење овог феномена може се пронаћи у низу ранијих студија објављених пре неколико деценија.
Важна улога ванјезичких елемената
Психолози Фил Холземан и Клајд Рози у својим експериментима 1966. године закључили су да се суочавање с својим гласом не јавља само као резултат разлика у очекиваној фреквенцији него и као необично откриће које излази на видело након спознаје свега што се може пренети сопственим гласом. Услед тога наш глас не звучи само другачије од наших очекивања него и открива аспекте наше личности које можемо у потпуности сагледати тек након што чујемо снимак. Неки од тих аспеката су: ниво анксиозности, неодлучност, туга и љутња.
Фото: Профимедиа
Њихова следећа студија показала је да су двојезични људи који су научили други језик након 16. године живота, изразили више непријатности кад су чули своје гласове снимљене на свом првом језику.
Мало је вероватно да су други у истој мери као ми изненађени висином тона нашег гласа, а још је мање вероватно да они проучавају наш глас на исти начин као ми. Ми немамо обичај да критички слушамо туђе гласове тако да је врло извесно да једино ми сами размишљамо о нашем гласу, преноси "Курир".
БОНУС: НАЈАКТУЕЛНИЈИ ВИДЕО СНИМЦИ
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".
Прочитајте још
