Он један је од успешнијих српских писаца чија дела заслужују пажњу. Предаје на Филозофском факултету у Новом Саду - српску књижевност, а својим студентима даје слободу истраживања када је у питању упознавање и стварање књижевног дела. Он је говорио за Нпортал.рс о односу аутора према делу и стварању.
Радите као професор на Филозофском факултету у Новом Саду. Која дела савремених аутора препоручујете студентима да прочитају? Ко су вама били узори током студентских дана?
- Ја на факултету предајем српску књижевност друге половине 20. века, док се књижевношћу овог нашег века у настајању баве друге моје колеге. Дакле, немам професионалну обавезу да студентима говорим о савременој књижевности, а мислим да то није ни потребно. Савремена књижевност припада њима колико и мени, што значи да је природно да њу студенти књижевности читају и вреднују према својим афинитетима и мерилима. На крају крајева то је књижевност чији су они савременици и коју неки од њих и сами стварају. Сматрам да је од препорука важнија интелектуална атмосфера која се ствара на мојим предавањима а која студенте води до неких дела. Тако сам и ја, рецимо, на студијама интензивно читао Киша, иако он није био фаворит професора Мирослава Егерића, који нам је тада предавао 20. век. Међутим, атмосфера међу нама је била таква да се тада читао Киш. И нисмо погрешили.
Фото: Лагуна
Велики број младих људи данас пишу и објављују књиге. Да ли можете да направите процену квалитета данашње књижевности? Чини ли вам се да се дела пишу само да би што пре постала комерцијални материјал без поруке које су некад слали еминентни књижевници и филозофи? Због чега су филозофија и вера упале у затишје интернета?
- Књижевност данас пишу и млади и стари људи, и морам да признам да никада нисам размишљао о томе колико година има аутор док читам неку књигу. Она је добра или лоша, иако савремене књижевне теорије а и политички притисци на књижевност теже да нас дресирају тако да нам вредност самог књижевног текста буде најмање битна. Књижевност се пише из различитих разлога, а мотиви као што су жеља да се буде познат и жеља да се нешто од књижевност заради, сасвим су легитимни мотиви. На крају крајева, један немачки писац је казао да књижевност почиње од љубави према сопственом животу. Проблем је, наравно, ако аутор не може да нам понуди ништа више од сопственог живота. Тада књижевност постаје уска, егоцентрична, без много додира са светом око нас. Мени је таква књижевност, просто речено, досадна па је избегавам.
Прочитајте још
Кратка биографија
Слободан Владушић је рођен у Суботици, 9. маја, 1973. године. Основну и средњу школу је завршио у свом граду, а затим је уписао студије српске књижевности на Одсеку за српску књижевност и језик на Филозофском факултету у Новом Саду. Дипломирао је у јесен 1998. године. Између октобра 1998 године и марта 1999. године, био је уредник критике у часопису Реч. Током лета, 2001. године, био је хонорарни уредник на Телевизији Суботица. Школску 2002/2003 годину проводи на месту лектора за српски језик на Унивезитету Адам Мицкијевич у Познању. Магистрирао је 2005. на Филозофском факултету у Новом Саду са темом „Дезинтеграција мотива мртве драге у српској поезији 20. века“ а докторску дисертацију под насловом „Слике европских метропола у прози Милоша Црњанског“ одбранио је 2008. године. У оба случаја, ментор му је био професор емеритус Славко Гордић. У децембру 2018. године одржао је неколико предавања у својству гостујућег професора на Унивезитету за стране студије у Пекингу.
Услед последњих немилих догађаја многи траже узроке у друштву и свету, колико је Ваша књига "Књижевност и коментари" дала одговоре?
- Ја сам у књизи "Књижевност и коментари" покушао да опишем свет у коме живимо и да одредим какав смисао књижевност може да има у том свету. Не бих могао да у један одговор сабијем ту књигу, међутим, оно што могу да кажем, у најкраћем, јесте да је проблем у томе што ми више не живимо у свету хуманистичких вредности. Даћу вам пример: један енглески професор је недавно рекао да ће се ради спречавања еколошке катастрофе морати истребити људска раса. То разуме се, нема везе са било какво ,,еколошком катастрофом”. То је само Нацизам 2.0. Али то је свет у коме живимо и то, наравно, утиче на мозгове људи, а посебно деце, која углавном не могу да тумаче свет већ све прихватају здраво за готово.
У чему је спона традиције, културологије и медија у данашњем времену и уметности? Како то утиче на стваралаштво Ваше, а како на стваралаштво младих колега?
- Често наводим пример Милорада Павића, који је био истовремено и књижевни историчар и писац Хазарског речника, у своје време најмодернијег романа на планети. Верујем да модерност још увек почиње од традиције, наравно, ако желите да створите или изразите нешто ново. Они који не мисле тако, често су само цопy-пасте подражаваоци нечега што је неко већ негде написао, казао, или урадио. Укратко, хоћу да кажем да се књижевност храни најразличитијим сферама људског постојања и зато писац не може да себи допусти тај луксуз да нешто не не треба да зна, или да га нешто не занима. Примера ради, у једном свом роману, под насловом Ми избрисани, повезао сам Косовски завет и вештачку реалност на интернету. Не желим ничега да се одричем и не желим ништа да заборављам. Надам се да ће и млади тако размишљати, тј да неће бити заборавни.
Фото: Лагуна
Који књижевни лик би био узор и херој или хероина тренутно формираном друштву? Да ли бисте отклонили утицај политике из уметности, или просто не могу да "дишу" једна без друге?
- Морам да признам да не видим да је данашње време створило неког новог хероја. Као што видите, на делу је углавном рециклирање старих јунака у новом, политички коректном руху. Мислим да то није случајно: већини људи данас нису потребни хероји, потребна им је сигурност и да им се нико не меша у живот. Наша времена су изразито нехеројска, па зато и не можемо да створимо хероје. Последица тога је и велика политизација уметности, односно спремност једног броја ,,уметника” да, пре свега, буду политички коректни.
Када су у питању филм и књижевност, да ли су ликови и историјски догађаји верно представљени? Да ли је филм у том смислу подударан, валидан са фабулом? Видите ли неког лика из Вашег романа "Омама" приказаног у филму?
- Филм и књижевност не морају да поштују историјске истине, али морају да у себи на неки начин образложе зашто их модификују. Некада та модификација чини уметнико дело бољим, а некада га упропаштава. Рецимо, када у једном роману кажете да је Гаврило Принцип прво убио Франца Фердинанда, а затим и његову супругу, онда то значи да вам је стало да га представите као звер и зато фалсификујете историју. Принцип није био никакве звер. Он је био атентатор који се борио против једне империје која је окупирала територију на којој је живео и која се тежила да уништи народ коме је припадао. Ако знате историјске податке онда ћете знати да је тај роман фалсификат, који тежи да искриви историјску истину. Међутим, некада се у историјском роману може додати нешто фикције, не да би се истина искривила, већ продубила. То сам покушао да урадим у свом роману Омама, што је публика изгледа добро разумела, с обзиром на број продатих примерака и четири издања романа. Што се тиче вашег дела питања о томе да ли видим неког јунака овог романа на филму, искрено, мислим да Омама неће никада бити филмована.
Да ли тренутно радите на новом делу?
- Да, радим на две књиге упоредо: једна је мој пети роман, а друга је једна теоријска проза. То је све што могу да кажем у овом тренутку.
Дела Слободана Владушића
Уређивао је Летописа Матице српске између 2013. и 2016. године. Основао је Центар за истраживање и популаризацију српске књижевности при Одсеку за српску књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Био је међу оснивачима Блогераме, курса писања блогова за ученике 4. разреда средњих школа у Новом Саду. Такође, уредио је неколико бројева часописа Луча који издаје Српски културни центар у Суботици.
Слободан Владушић је књижевне критике писао за дневне новине Политика и Вечерње новости, док је публицистику писао за Нин и Недељник, а тренутно за Печат и сајт РТ-Балкан.
Најзначајнија дела су му књиге теоријске прозе Црњански, Мегалополис (2011) и Књижевност и коментари, (2017) романи Форwард (2009), Ми избрисани (2013), Велики јуриш (2018) и Омама (2021).
БОНУС ВИДЕО:
