Најјаче оружје била му је изузетна интерпретација, а радо су га слушали и љубитељи изворног мелоса.
Певао је, практично, од рођења, а његов таленат није промакао учитељици Кови Коради.
Први јавни наступ имао је 1961. на школској приредби, као ученик првог разреда основне школе у Босанском Петровцу. Певао је класичну народну песму "Вишњичица род родила", чији је текст заборавио чим је закорачио на бину.с
Фото: Марио Мусић
- Било је то време добрих песама и сјајних певача, као што су Сафет Исовић и Заим Имамовић, а како сам ја Босанац, нормално је што сам слушао управо њих и покушавао да научим нешто од оног што су уносили у песму - објаснио је својевремено Маринко Роквић.
Прочитајте још
- Нисам имао грамофон, па ме је учитељица водила својој кући. Тамо смо слушали плоче тих певача, настојао сам да их упамтим и касније певам на школским приредбама. Текст песме заборавио сам само једном. Касније се то више није понављало, постајао сам све искуснији и сигурнији у себе.
Фото: Зоран Кузмановић Муња
По завршетку основне школе, преселио се у Београд, код 20 година старије сестре од стрица Гоге. Нису га примили на одсеку соло певање у музичкој школи "Станковић", па је уписао одсек кларинет. Али, одустао је од музичке школе јер му се кларинет није допао, па је уписао Електротехничку школу "Никола Тесла". Учланио се и у истоимено културно-уметничко друштво, ишао на пробе, учио нове песме:
- То су ми били најтежи тренуци у животу, дошао сам из села Колунић у велеград, никог нисам знао. Недалеко од куће у селу смо имали изворску воду, а у Београду се пила чесмовача, на то сам се најтеже навикао. Тада сам се и први пут заљубио и први пут се пољубио са девојком која је играла фолклор у КУД "Никола Тесла". Школу сам завршио, био сам одличан ђак, али ме електротехника никад није интересовала.
После средње школе, Маринко се нашао на раскрсници. Био је у недоумици, да ли да се запосли, да ли да остане у Београду или да се врати у Босански Петровац. У одлуци су му помогли другови Јоца, Лабуд и Зоран, са којима је баш те године певао. Решили су били да се мало опробају у кафани, тако да је Маринко пристао да пева и даље са њима.
Фото: Архива Новости
- Мислио сам, певаћу док ме не позову у војску, али је мој позив у ЈНА каснио, а мени се некако осладило и певање и новац, тако да сам идуће године, када је стигао позив за одслужење војног рока, одложио војску.
Био је срећан, посебно због родитеља, оца Драга и мајке Босе, јер су га са зебњом испратили у естрадне воде.
- Увек ћу памтити забринут глас мајке кад ме је, на почетку каријере, свако вече звала и питала: "Имаш ли посла, сине, имаш ли пара, не дај се..."
БИО ВЕЗАН ЗА БРАТА ДУШАНА
СТАРИЈИ брат Душан и Маринко Роквић су били много везани један за другог. Као деца, свађали су се једино око хармонике, јер су имали само једну, иначе су се лепо слагали и помагали. Душан је више волео да свира кола, а Маринко песме. Обојица су били самоуки.
- Кад сам ја дошао у Београд, брат није могао да издржи, па је и он дошао за мном. Заједно смо живели као подстанари, мало се и мучили. Он се касније запослио, оженио и добио ћерку.
(Вечерње новости)
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
