Паприке, паприке, паприке! Август, а из отворених прозора шири се мирис печених паприка, мирис који је говорио о крају лета, али и о породици. О томе да је има. Да сви седимо заједно за столом. И да ћемо за који дан правити ајвар.
Фото: В. Данилов
Паприке, паприке, паприке! Август, а из отоворених прозора шири се мирис печених паприка, мирис који је говорио о крају лета, али и о породици. О томе да је има. Да сви седимо заједно за столом. И да ћемо за који дан правити ајвар.
Ајвар, то вам је српски кавијар, злато за зиму која долази, али то је такође прича о заједништву, о смедеревцу изнесеном из подрума и стављеном на сред дворишта, то вам је прича о хоклицама и комшилуку, о моби испод старог ораха, то вам је прича о сличности наших живота окупљених око велике плоче и чунка који пурња на плус двадесет пет, шаљући пријатељске димне сигнале суседном дворишту.
То је наше детињство, тата који одржава ватру, мама која седи на хоклици и зналачки преврће паприке, комшије који резервишу своје дане за паприке, а у међувремену стављају џезвице на смедеревац и кувају кафу, то је црвена вангла на беле туфне, спуштена међу маслачке, спокојно чекајући да се унутра убаци вруће црвено „месо“ наше зиме. И, деца која са најлон кесама, нестрпљиво цупкају да се паприке потпаре и да почну да их љуште. И једна чинија са водом, да одлепи кожурицу са улепљених дланова, и опране тегле које су горе, у кухињи, у шпорету, на лаком загревању, и неотпакован целофан, и уље и гумице. И ћебе, спремно да, после, загрли све те тегле које ће, кад се одморе, бити однесене у подрум и послагане на полицу, да чекају онај тренутак кад мама каже – „сад може“. И машина за млевење меса, и деца која се препиру око тога ко ће да меље паприке, и мама која, после, у позајмљеној огромној шерпи, до увече, лагано крчка ајвар мешајући га гигантском варјачом. И после нам свима, до сутра, руке миришу на паприке и дим. И мирис винобрана, и срећа што је један велики огромни посао завршен. Јер, после долази сок од парадајза, па стављање поврћа у туршију, а онда, у новембру – зна се – купус и велико дрвено буре.
То нас је направило. Та зимница. Тај ајвар. То што смо седели заједно док смо пекли и љуштили паприке, и то што смо седели заједно док смо мазали ајвар на хлеб и путер. И што су деца имала црвене бркове, и што смо волели да послужимо госте нашим породичним златом.
Прочитајте још
Фото: Нпортал
Тако да ајвар, не може нико да нам узме, нити ико може да нам га украде. Мањи је проблем што су га, како чујем, заштитили Словенци, много је тужније што га данас све ређе правимо, што наручујемо да нам га други праве. И није то само зато што немамо времена – него изгледа да више нема оног дворишта, ни смедеревца, ни онаквог комшилука, па чак ни онолике слаткоране породице која је једва успевала да презими са тридесетак тегли?
Зато, у име старих добрих времена, одох сада да купим џакчић паприка: испећи ћу их на плотни, ољуштити и исецкати, и покушаћу да направим мој први пинџур.
А што се неге руку тиче, ништа се не секирам. Имам све што ми треба у торбици су увек креме.
АЛЛМЕ
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".
