Леонид Шејка је био југословенски сликар и архитекта. Био је један од оснивача групе Медијала, а његова дела су била повезана са надреализмом. Отац му је био украјински официр који је избегао у Србију, док је мајка потицала из угледне ваљевске породице.
Неки су га сматрали жртвом тадашњег времена, борио се за правду и живео јако оскудно, али је био јунак. Између осталог, остаће упамћен и по једној од најлепших и највећих београдских љубави са Ољом Ивањицки, о чему су остала само писма.
Оља и Леонид су се упознали поводом заједничког рада на конкурсном задатку за споменик Марксу и Енгелсу. Једини траг о њиховој љубави су њихова писма која су размењивали од 1956. до 1961. године.
Фото: Архива Новости
Наиме, једног дана човек сав у црном покуцао је на Ољина врата. Када му је отворила, предао јој је неугледну кутију за ципеле. Док се још ишчуђавала, непознати човек је нестао. У кутији су била писма која је Оља написала Шејки, а која је он чувао код друга.
- Ољице мила, ипак, ја морам први да пишем и свакако ћеш примити више писама од мене него ја од тебе, писао је Шејка 1956, у првом писму. Њихова љубав се сводила на њихово стваралаштво и заједничку борбу за уметност.
Прочитајте још
- Много сам зажелео да те видим, постајеш у мени некаква 'апстракција'. Хоћу да чујем твоје дисање. Премда љубећи оно место на хартији могу да замислим твоје усне, ипак то није то”, пише Шејка, а у Ољиним писмима се чита:
- Плашим се твог размишљања о љубави. Мили мој, дивни, једини... Ноћас сам те сањала, показујеш ми своје нове слике... Тако сам тужна и узнемирена... Ноћас сам те тражила целе ноћи и пробудих се врло несрећна. Кад ће једном све проћи...
Иако је уверавао да само с њом може да траје дуго, Шејку разједају сумње и страсти стога је писао и писма препуна љубоморе.
- Можда би било најбоље да се уздржавам од писања, јер сам огорчен твојим отезањем. Бес ми се стишава ако сада плачеш или се љутиш.
Оља је тада била "део бурних расправа о уметности, део отпора званичном и ригидном ставу према стваралаштву", али и најпожељнија девојка тог уметничког круга.
- Мислим да си опет почео да сумњаш, предосећала је Оља немогућност да се њена и Шејкина веза одржи. "Пишеш да треба да дођем, а знаш да за ово писмо дајем последњих 15 динара. Како оцу да кажем да треба да се вратим. Страшно сам несретна..."
О немоћи да се љубав одржи сведочи и последње писмо које је Шејка послао Ољи:
- Можда ти више прижељкујеш да ја будем крив, него што то стварно јесам. Ипак молим за опроштај. Довољно смо измучили једно друго, и можемо и овако, без мотивисања кривицом, без љутње и мржње, да се дефинитивно разиђемо. Да ли ћеш ми поверовати да заиста искрено желим да се консолидујеш, да нађеш Смисао и Љубав, и да будеш срећна...
Иако је њихова љубав престала давне 1961. године, прича о њима се наставила деценијама касније. Шејка је преминуо 1970, док његова вољена Оља четири деценије касније.
Шејка јако волео још две жене, прва је била хрватска књижевница Марија Чудина, док је брак склопио са Аном Чолак Антић која је била историчарка уметности и кустос Галерије „Графички колектив“ са којом је почео свој пут у уметност и теорију.
