Одмах по доласку на трон цар Константин је имао три велика непријатеља – тиранина Максенција у Риму, Ските на Дунаву и Византију.
Пред борбу са Максенцијем, према предању, на небу му се указао сјајан крст, окићен звездама и зачуо је глас: “Овим побеђуј”. Константин је наредио да се искује велики крст који је ношен пред војском, и заиста извојевао велику победу.
Фото: Схуттерстоцк
Одмах потом, 313. године, Константин је издао знаменити Едикт у Милану, којим је престао прогон хришћана.
Константин је касније и сам постао хришћанин, а и о томе постоји легенда – био је тешко болестан и тада су му се јавили апостоли Петар и Павле и саветовали га да га епископ Силвестер крсти. Одмах потом је оздравио.
Према другој причи, Константин је намеравао де се крсти у реци Јордану, али је тек на самрти, у складу са тадашњим обичајима, примио крштење из руку Евсевија Никомедијског.
Константин је сазвао Први васељенски сабор у Никеји 325. године због раздора у Цркви насталог појавом јеретика Арија. Сматра се да су на том сабору постављени основни постулати цркве и данашњег хришћанства.
Света Јелена, мајка цара Константина, била је велика хришћанка и добротоворка. Верује се да је управо она пронашла Часни крст. Сазидала је цркву Васкрсења на Голготи и многе друге цркве на Светој земљи.
Ова света жена умрла је 327. године, а цар Константин поживео је још десет година после своје мајке. Умро је у Никомидији 337. године, а сахрањен је у цркви Светих апостола у Цариграду.
Константинова бесмртност, међутим, ипак почива на оснивању Константинопоља. Овај “Нови Рим”, основан 324. године на Босфору преузео је улогу источног римског главног. Он и данас стоји и иако је много пута мењао и име и владара и даље је величанствен – реч је о Истанбулу.
Цар Константин међу Србима
Цара Константина српски родослови држе за претка свих владара из династије Немањића. Ово је мало вероватно јер је познато да су средњовековни дворски историчари често измишљали родбинске везе са циљем давања веће старине владајућим кућама.
Мада је веза између Немањића и Константина оцењена немогућом, родослов остаје ипак интересантан јер показује да су учени људи са овог простора били свесни догађаја и величине владара у прошлости.
Интересантно је да међу Србима Константин нема никакав култ и није много поштован нити се за њега везују поједини обичаји и веровања.
Слави се као крсна слава, а тек у новије време, празник овог светитеља је постао и слава града Ниша у част чињенице да је Константин управо ту рођен.
