Први светски рат прекинуо је његово школовање. Као и многи сународници, 1915. године Благоје је био принуђен да се повлачи преко Албаније. Са ђачком болничком четом стигао је у Скадар, где се наредне године у Цркви Светог Николе замонашио.
Време до лета те 1916. године провео је на Духовној академији у Петрограду, а онда је, у предвечерје Октобарске револуције, прешао у Енглеску. Тамо је на студијама у Оксфорду боравио до 1919. године. Ту је спремао докторску дисертацију на тему „Философија Фјодора Михајловича Достојевског“, али је није одбранио јер је дошао у принципијелан сукоб с професорима који нису били православне вере.
У Србији је 1919. године био предавач на Богословији у Сремским Карловцима, а онда одлази у Атину да докторира на тамошњем богословском факултету. Само две године касније, пред сам докторат, Свети синод му без најаве укида стипендију. Принуђен је да се врати у Србију и опет предаје у карловачкој Богословији. Недуго затим постаје уредник православног часописа Хришћански живот, а његови коментари о неким негативним појавама у свештенству СПЦ и богословским школама наилазе на велики одјек у јавности и бес у високим црквеним круговима.
Одбранио је докторат у Атини 1926. године, а затим је из Богословије у Карловцу протеран у Призрен, где је провео око годину дана, тачно онолико времена колико је требало да се часопис Хришћански живот угаси.
Кад се у Чешкој јавио покрет поунијаћених православаца жељних да се врате у првобитну веру, Црква им шаље епископа Јосифа Цвијовића и Јустина као његовог помоћника. Убрзо је Свети синод одлучио да и њега постави за епископа, али је он то одбио, сматрајући да је недостојан тог чина. После тога ниједном није биран нити предлаган за епископа.
Прочитајте још
Био је прифесор богословије у Битољу, а од 1934. предавао је на Богословском факултету у Београду. Сарађивао је с владиком Николајем и био ватрени борац против потписивања Конкордата, државног уговора с Ватиканом који би привилеговао Католичку цркву. Заједно с филозофом Браниславом Петронијевићем 1938. у Београду основао је Српско филозофско друштво. Бавио се превођењем богословске литературе.
На Богословском факултету у Београду остао је професор до краја Другог светског рата. Комунисти су га ухапсили по доласку на власт и од 1948. до краја живота боравио је у манастиру Ћелије код Ваљева, где су га посећивала свештена лица и верници како би чули од њега мудре речи. Један црквени аутор записао је да је Јустин „дао аутентичан хришћански одговор на све изазове којима је био изложен хришћанин у XX веку“. Умро је 1979. године.
Био је плодан писац, а његово капитално дело је Житије светих у 12 књига. За издавање су их приредила Јустинова духовна деца, будуће владике Атанасије Јевтић, Амфилохије Радовић и Артемије Радосављевић.
Српска православна црква прогласила га је за светитеља 2010. године и слави га 14. јуна (1. јуна).
Преподобном Јустину Ћелијском приписује се и ово чудо: године 1952. у манастиру је било четрдесет сестара, а једном им је запретила глад – остала им је само једна вангла брашна. Сестра која је пословала у кухињи за вечером се пожалила осталима, а Јустин је рекао: „Молите се Богу, Господ брине за нас!“ Сутрадан изјутра, кад је она сестра отишла у кухињу, нашла је пуна два сандука брашна!
(Из књиге Момчила Петровића "Коју славу славиш", Лагуна 2020,Курир)
БОНУС ВИДЕО:
