Prvi svetski rat prekinuo je njegovo školovanje. Kao i mnogi sunarodnici, 1915. godine Blagoje je bio prinuđen da se povlači preko Albanije. Sa đačkom bolničkom četom stigao je u Skadar, gde se naredne godine u Crkvi Svetog Nikole zamonašio.
Vreme do leta te 1916. godine proveo je na Duhovnoj akademiji u Petrogradu, a onda je, u predvečerje Oktobarske revolucije, prešao u Englesku. Tamo je na studijama u Oksfordu boravio do 1919. godine. Tu je spremao doktorsku disertaciju na temu „Filosofija Fjodora Mihajloviča Dostojevskog“, ali je nije odbranio jer je došao u principijelan sukob s profesorima koji nisu bili pravoslavne vere.
U Srbiji je 1919. godine bio predavač na Bogosloviji u Sremskim Karlovcima, a onda odlazi u Atinu da doktorira na tamošnjem bogoslovskom fakultetu. Samo dve godine kasnije, pred sam doktorat, Sveti sinod mu bez najave ukida stipendiju. Prinuđen je da se vrati u Srbiju i opet predaje u karlovačkoj Bogosloviji. Nedugo zatim postaje urednik pravoslavnog časopisa Hrišćanski život, a njegovi komentari o nekim negativnim pojavama u sveštenstvu SPC i bogoslovskim školama nailaze na veliki odjek u javnosti i bes u visokim crkvenim krugovima.
Odbranio je doktorat u Atini 1926. godine, a zatim je iz Bogoslovije u Karlovcu proteran u Prizren, gde je proveo oko godinu dana, tačno onoliko vremena koliko je trebalo da se časopis Hrišćanski život ugasi.
Kad se u Češkoj javio pokret pounijaćenih pravoslavaca željnih da se vrate u prvobitnu veru, Crkva im šalje episkopa Josifa Cvijovića i Justina kao njegovog pomoćnika. Ubrzo je Sveti sinod odlučio da i njega postavi za episkopa, ali je on to odbio, smatrajući da je nedostojan tog čina. Posle toga nijednom nije biran niti predlagan za episkopa.
Pročitajte još
Bio je prifesor bogoslovije u Bitolju, a od 1934. predavao je na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Sarađivao je s vladikom Nikolajem i bio vatreni borac protiv potpisivanja Konkordata, državnog ugovora s Vatikanom koji bi privilegovao Katoličku crkvu. Zajedno s filozofom Branislavom Petronijevićem 1938. u Beogradu osnovao je Srpsko filozofsko društvo. Bavio se prevođenjem bogoslovske literature.
Na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu ostao je profesor do kraja Drugog svetskog rata. Komunisti su ga uhapsili po dolasku na vlast i od 1948. do kraja života boravio je u manastiru Ćelije kod Valjeva, gde su ga posećivala sveštena lica i vernici kako bi čuli od njega mudre reči. Jedan crkveni autor zapisao je da je Justin „dao autentičan hrišćanski odgovor na sve izazove kojima je bio izložen hrišćanin u XX veku“. Umro je 1979. godine.
Bio je plodan pisac, a njegovo kapitalno delo je Žitije svetih u 12 knjiga. Za izdavanje su ih priredila Justinova duhovna deca, buduće vladike Atanasije Jevtić, Amfilohije Radović i Artemije Radosavljević.
Srpska pravoslavna crkva proglasila ga je za svetitelja 2010. godine i slavi ga 14. juna (1. juna).
Prepodobnom Justinu Ćelijskom pripisuje se i ovo čudo: godine 1952. u manastiru je bilo četrdeset sestara, a jednom im je zapretila glad – ostala im je samo jedna vangla brašna. Sestra koja je poslovala u kuhinji za večerom se požalila ostalima, a Justin je rekao: „Molite se Bogu, Gospod brine za nas!“ Sutradan izjutra, kad je ona sestra otišla u kuhinju, našla je puna dva sanduka brašna!
(Iz knjige Momčila Petrovića "Koju slavu slaviš", Laguna 2020,Kurir)
BONUS VIDEO:
