Један од највећих српских и југословенских глумаца свих времена, Љуба Тадић, био је у прилици да све што је велико гледа изблиза и да све што је важно чује из прве руке.
Он на позоришној сцени није могао да остане непримећен због свог необузданог темперамента и нарави, до крајњих граница је био турбулентан.
Грабио је и одбијао улоге, а у свакој је био изражајан и плах.
За Љубу су колеге говориле да је, као и Достојевски, био суви таленат, право чудо, "глумчина" великог формата, стила и заната.
Фото: В. Данилов
Прочитајте још
Детињство Љубе Тадића
Љубомир Љуба Тадић рођен је у Урошевцу, 31. мај 1929. године.
Отац му је био Чачанин који је предавао историју у гимназији на Косову тако да су се он и његова три брата родили тамо. 1933. године, отац му је изненада преминуо, па их је у тешким условима подизала мајка.
Кажа да пуком срећом није постао жртва стрељања ђака у Крагујевцу 1941. године.
"Био сам у Крагујевцу кад је било стрељање ђака, код мајке смо се шћућурили. Она стоји у дворишту и држи нас два брата загрљене, отварају се врата, улазе Немци, и прилазе двојица која покушавају да нас одвоје од ње. Мајка нас је стегла и по цену живота није хтела да нас пусти. Тада долази један у перфектно сређеној униформи и прилази њој. Гледа је и ставља руку у унутрашњи џеп, из џепа вади једну фотографију коју показује мојој мајци. А на фотографији су његова жена и два сина која су у истој позицији као што ми стојимо уз нашу мајку. Очи му засузе, окрене се овима и каже им да нас пусте. Тог дана је стрељано 300 ђака гимназије и на десетине деце. Најмлађи међу њима је био 11-годишњи ром, чистач ципела."
Његова каријера
Студије глуме завршио је 1953. у класи професора Јозе Лауренчића. Почео је у позоришту Јоаким Вујић у Крагујевцу, али је играо и у Београдском драмском позоришту, Народном позоришту у Београду, Југословенском драмском позоришту, Атељеу 212, у алтернативном позоришту "Магаза" које је заједно са супругом Снежаном Никшић основао 1983. Данас се велика сцена Југословенског драмског позоришта зове "Љуба Тадић".
Глуму је одувек схватао као играрију: "Дођеш из стварности и почнеш да се играш, да креираш", тако је говорио. Ако бисмо се осмелили на било какву, макар условну, категоризацију Тадићевих ликова онда га најпре видимо у улогама побуњених младића (Раскољников), бунтовника без разлога (Том у "Стакленој менажерији"), потом као глумца који мири сартровске и крлежијанске токове, да би врхунио у улогама усамљених мудраца (Сократ, Краљ Едип, Прота Матеја и три пута, уједно и последњи, краљ Лир).
Велики у доживљају и експресији судбоносног, Љуба Тадић је с лакоћом играо Достојевског и Бекета, Крлежу, Сартра и Брехта, Тенеси Вилијамса и Платона, Харвуда и Шекспира... Био је једнако успешан у трагедијама и комедијама, у позоришту, на филму и телевизији.
Говорио је да се сећа само успеха и аплауза, а да све остало потискује и прекрива заборавом.
„Једино у позоришту 'Бошко Буха' нисам играо. Нисам могао, овако глават, да плашим децу“, својевремено је изјавио Љуба Тадић – један од највећих глумаца српског глумишта. Умро је 28. октобра, пре осамнест година, а остаће упамћен по бројним значајним улогама.
Једва је чекао да се спусти завеса, да оде у кафану
Био је веран Звезди и Мадери, где и данас има свој сто.
„Ја сам мало другојачији. Ја једва чекам да се спусти завеса, јер сам волео да идем у кафану и видим друштво. Мени је кафана фантастична ствар после позоришта. Кафана је много лепа ствар. Нарочито Мадера.“
Добитник је бројних награда, што филмских то позоришних. Нема тог позоришта у коме Љуба није оставио свој печат. Велика сцена Југословенског драмског данас носи његово име, где нове генерације одржавају дух господина Театра.
Женио се три пута
Са својом трећом женом Снежаном Никшић основао је и водио позориште "Магаза" 1983. године. Каже да је то било време његових падова.
"Велики људи имају малу сујету, мени је требао цео живот да то научим. Снежана ме извукла из тог пакла. Кад сам њу видео у Атељеу на проби, као да сам видео Сунце. Снежана је пленила својом лепотом, али је била удата."
Са Снежаном је остварио контакт тако што је за њом јурио улицом "Лоле рибара".
"Није ме било срамота да је јурим јер сам се заљубио. А заљубљен човек нема чега да се стиди под условом да је пристојан. Снежана се касније развела и почела да живи са мном."
Тако је почела љубавна прича која је трајала 25 година, све до његове смрти.
Умро је 28. октобра 2005. године.
У једном интервјуу, питали су га да ли је срећан. Његов одговор је гласио: "Каже хоровођа у Краљу Леару: „Не реци ни једном човеку да је срећан док му не дође судњи час.“ То сваком човеку прави границу докле се може ићи јер о томе се и ради. Ако човек зна ту границу, онда не може да нешто преигра и да направи неко зло, већ мора да буде добар. Врло сам срећан што се бавим овим послом, али док траје овај живот, желим да га живим до краја. Јер знате, много је хладно тамо доле…" Једно је сигурно, ништа није било хладније од његовог леденог погледа на пола капка.
Фото: Јутјуб принтскрин
Велики глумац је преминуо 28. октобра 2005., а његовој сахрани присуствовали су ансамбли свих позоришта, као и државни званичници. Комеморација је завршена аудио-записом чувеног Сократовог монолога из драме "Сократова одбрана и смрт", који је симбол Љубиног глумачког умећа:
"Но време је да кренемо, ја у смрт, а ви даље кроз живот. Ко од нас иде на боље, то нико не зна".
Кажу да је пред смрт доживео катарзу, да је спознао Бога и постао прави верник.
ВИДЕО БОНУС:
