Побегао је у Београд без динара у џепу и све кренуо из почетка.
Пре него што је избио рат у Босни, Жељко је имао све. Водио је приватни бизнис, повремено је наступао за свој грош, а не зато што је морао. А онда је преко ноћи остао без крова над главом и нашао се на рубу егзистенције.
- Имао сам 37 година када је избио рат у Босни. У Мостару ме је затекао ужас, око мене су били мртви и рањени људи. Мој град је пре рата био космполитски. Срби и муслимани су се дружили и ишли једни другима, а онда нам се догодио рат. Имао сам срећу да је ме покојни ујак извукао из тог пакла комбијем преко Широког Бријега, до Опатије, па до Љубљане. Тамо ме је сачекао рођак моје мајке и пребацио ме за Београд. За то време моја супруга и три ћерке су биле у Никшићу код мојих родитеља. Нису веровали да сам стигао до Београда, пошто је током рата било свакаквих гласина, причало се чак и да сам убијен - почиње Самарџић исповест.
Нови почетак
Певач је у Србију стигао празних џепова, али пуног срца. Почео је да пева по клубовима и за кратко време постао велика музичка звезда и миљеник жена.
- У Србију сам стигао унесрећен, као и многи људи са зараћених простора. Имао сам план да са породицом избегнем у Аустралију, међутим, Београд ме је освојио на први поглед, а чини ми се да сам и ја Београђане. Занимала ме је музика, па ме је пријатељ позвао да наступам с њим у једном локалу у Борчи. У то време је моја Сања имала 14 година, Данијела девет, а Миња две. Било ми је тешко да кренем од нуле, али нисам се жалио. Неки људи су пролазили много горе од мене. Нису имали мој таленат, радили су на грађевини, и то ако су уопште имали среће да добију посао - каже Самарџић, који је био принуђен да се што пре снађе у новој средини:
Прочитајте још
- Морао сам најпре да савладам говор јер долазим из другачијег говорног подручја. Сматрао сам да је пристојно да свој језик прилагодим новој средини. Можда је некоме смешно када ме чује како говорим, јер се та моја "екавштина" разликује од стандардне, али добро. Ево, догодине биће тридесет година како сам у Београду. Баш једна од најдражих песама "Добар дан, туго" осликава моје тужне тренутке у овом граду. Било је тешко у почетку, али сада уживам у одрастању својих унука.
- То је град у ком сам се родио и за мене ће увек бити мој родни Мостар, кога се увек радо сећам кад помислим на срећне дане проведене у њему. Има једна песма коју је написао мој пријатељ, новинар и песник Мишо Марић, музику Геронимо, а аранжман Мирослав Столица. Тренутно радимо на њој у студију, то је једна локалпатриотска песма која ће обрадовати све Мостарце широм света.
Пресудна година
Преокрет у каријери десио му се кад је снимио велики хит "Сипајте ми још један виски". Да би снимио ту песму, позајмио је паре и упутио се код хитмејкера Марине Туцаковић и Александра Радуловића Футе.
- Да ми је неко тада понудио гарсоњеру и рекао: "Цео живот ћеш певати за мене", пристао бих. Тако сам се осећао. Нисам се надао да у том ужасу постоје и добри људи који су спремни да ми помогну, као што су мој покојни пријатељ Марио Субан и његов брат Ђорђе. Они су издвојили тадашњих 30.000 марака за мој албум првенац "Судбина". Сећам се, возио сам се тролом, носио толике паре у кеси и размишљао да ли да узмем мало новца, јер код куће нисам имао ни динара. Одустао сам од тога и однео Марини и Фути сав новац - прича музичар и додаје да је тада настала нумера која је обележила његову каријеру и винула га у звезде:
- Песма "Сипајте ми још један виски" није стала на албум, па сам с њом наступио на будванском фестивалу. Био сам на ивици егзистенције, али у животу мора да се ризикује, живот је маскенбал и коцкање. Имао сам срећу да сарађујем са најбољима, Марином и Футом, и они су највише заслужни што сам ја тим песмама скренуо пажњу на себе. Песма "Сипајте ми још један виски" је моја лична карта. За ту нумеру сам 1995. године добио награду за најбољу интерпретацију и то је био веома значајан моменат за моју каријеру. Могу да кажем да је та година за мене била пресудна.
После успеха са првом песмом, Жељко је наставио да ређа хитове и убрзо је постао један од најтраженијих извођача: - Када сам постао популаран, дао сам себи задатак да запевам малтене у сваком селу у Србији. Сваког дана сам био у другом граду, као што је и опевано у мојој песми "9.000". Ишао сам кроз села и градове и упознао целу Србију - прича Самарџић, којем је симпатично то што је постао синоним за осмомартовске концерте:
- Мој први осмомартовски концерт десио се у Центру "Сава" 1996. године и још тада сам пожелео да постане традиција. Могао сам можда, као неке моје колеге, да одаберем свој рођендан, Дан заљубљених или неки други дан који још нико није присвојио. Али Осми март дивно иде уз моју музику. Људи су почели да ме поистовећују са Осмим мартом, а ја сам тај дан изабрао у мору других из носталгичних разлога, као и из респекта према нежнијем полу.
Љубав и поштовање према нежнијем полу Жељку су усађени још у раном детињству.
- Мајка Нада, бака и деда побринули су се за моје безбрижно детињство. Још памтим мирисе из тог периода, пробехарале крошње и липин цвет. Мириси свеже, тек скуване варенике и колача са циметом сећају ме на моју баба Јованку из Никшића. Кад помислим на све те дивне дане, будем захвалан и срећан што сам детињство баш тако проживео - прича певач, кога за тинејџерске дане највише везује Задар, јер је његов отац Миливоје тамо службовао:
- Сећам се дивних година проведених у Задру, где нас је очев официрски позив тада лоцирао. Лета су била пуна прелепих доживљаја на плажи Коловаре, као и у градском базену. Мој најбољи друг из тог периода био је Ведран Ивчић, касније певач и брат још популарнијег певача Томислава. У Задру сам први пут узео микрофон у руку и певао са војним оркестром у спортском друштву "Партизан". Пре тога смо једно време живели и у Херцег Новом, а после Задра смо се вратили у Мостар, где се мој отац и пензионисао.
(Курир)
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
