Чак и најзагрижеији поборници револуције ће га увек доживљавати као вођу великог преврата после кога свет никада неће изгледати исто. Ипак, можда јачу и упечатљивију улогу у његовом животу имале су две жене, једнако посвећене политичким идеалима које су заједнички следили.
Лењина је читавог живота пратио глас “женскароша”. Ипак, званично, имао је само једну жену. Званична супруга вође светског пролетеријата била је Надежда Крупскаја, истакнута активисткиња револуције и каснији политички радник у Совјетком Савезу. Она је била дете племића без земље и још као мала се истицала по одлучности и бистрини. У детињству је више времена проводила дружећи се са дечацима. Године 1894. на састанку марксистичког кружока упознаће свог будућег супруга Владимира Уљанова. У политичком деловању тада забрањене организације, показивала је једнаку, ако не и већу срчаност од Лењина, поставши му верна подршка у његовим бескомпромисним ставовима.
Фото: Архива Новости
Само годину дана касније обоје су ухапшени од стране царске полиције. Осуђени су на изгнанство, а прва дестинација је био Сибир. Већ 1898. године венчали су се у сибриском граду Шушенскоје, у цркви Петра и Павла иако су већ тада били осведочени атеисти. Крупскаја је у данима изгнанства задржала изглед младе и лепе жене, али у њеном понашању преовладавала је безрезервна подршка Лењину и револуцији. Парадоксално свему што ће касније уследити, управо су године изгнанства биле период када су њих двоје били најсрећнији у браку.
Током десетак турбулентних година у егзилу Нађа и Владимир су променили више дестинација у Енглеској, Немачкој и Швајцарској. На крају су се скрасили у Паризу где ће каснији вођа револуције, у једном кафеу, упознати другу фаталну жену у свом животу - шармантну Францускињу Инесу Арман.
Супруга и љубавница - најбоље пријатељице
Надежда је брзо приметила да између Владимира и Инесе постоји фатална привлачност али се томе није противила иако су били у већ поодмаклом браку. Поједини историчари тумаче њену равнодушност као одраз личне посвећености револуцији која је, како кажу, била већа и од Лењинове.
Прочитајте још
Фото: Википедија
Друго тумачење се позива на здравствено стање Крупскаје која је у том периоду због великих проблема са штитном жлездом доживела колапс ендокриног система који ће убрзо утицати на њену физичку привлачност. Стога је, сасвим неуобичајено, подржала романсу Инесе и Владимира.
Томе је допринела и чињеница да се Инеса већ увелико остварила као мајка. Совјетским Савезом су колале гласине да је Францускиња Лењину родила наследника. То је ипак мало вероватно, због Лењинових здравствених проблема, и фамозних спекулација о сифилису кога је наводно покупио још у студентским данима.
Случај је постао још необичнији након што су Нађа и Инеса развиле блиско пријатељство. То што деле мушкарца чинило се да им уопште не смета, а чињеница да су обе биле загрижене феминистикиње само их је још више зближила.
Нађа је једном приликом отворено признала да “кућа постаје светлија када Инеса уђе у њу”.
Инеса Арман - жена која је рушила табуе и пркосила нормама
Инеса је нераскидиво била везана за Русију јер се после очеве смрти преселила у Москву, где је одгајана на имању једне руско-француске породице. Образована и уметнички настројена, удала се за једног од синова богате породице у којој је живела. Из тог брака се родило четворо деце, али комфор у коме је тих година уживала није нешто што јој се чинило примамљивим.
Политичким идејама бољшевизма ју је, на сопствену несрећу, заразио супруг Александар Арман, заједно са сопственом браћом. Инеса је била под великим утиском и револуционарним жаром након читања Лењинове књиге “Развој капитализма у Русији”.
Фото: Википедија
Борбу за остваривање идеала једнакости, започела је када је као млада учена жена основала школу за децу радника и сељака. Истовремено, Инеса се заљубила у брата свога мужа, Владимира са којим ће касније добити дете. Тада су је руске царске власти приметиле, ухапсиле и прогнале на далеки север Русије. Успела је да побегне у Западну Европу где је отпочела нову епоху у свом животу.
Инеса Арман је први пут је срела Владимира Лењина у Паризу или Бриселу. Њу је одмах привукла харизма и што је важније - његови револуционарни идеали. Дефинитивно се са децом преселила у Париз 1909. године и то у стан недалеко од оног у коме су Нађа и Лењин живели.
Многима је сада у глави романтична слика заљубљеног пара (или тројке) али стварност је била далеко од тога - Лењин, Нађа и Инеса су заједно живели живот изгредника, прогнаних радикалних социјалиста. Лењин и Инеса (или Лењин и Надежда) нису водили дуге шетње под месечином поред Сене нити уживали у загрљају испод Ајфеловог торња. Уместо тога, њихова романтична привлачност је опстајала због чињенице да су били идеолошки сапутници. Чудна веза утроје је доживела врхунац када су се Нађа и Владимир преселили у Краков, а и Инеса заједно са њима.
Неколико година доцније, Први светски рат је беснео Европом. Лењин је веровао да Русија мора да оконча своју умешаност у рат без обзира на цену коју би платила територијом. Сходно својим патриотским осећањима, Инеса је прижељкивала веће руско присуство у рату како би њена домовина Француска била спашена од уништења. Тада се први пут жестоко успротивила Лењину.
– Што се тиче одбране твоје земље, за мене је крајње непријатно што нам се мишљења разилазе. Хајде да поразговарамо очи у очи – писао је Лењин својој љубавници.
Фото: Профимедиа
Према сведочењу њихових савременика синтагма “очи у очи” била је заповест да дугогодишња следбеница попусти пред одлуком вође, што се и десило. Тако је читав њен живот остао посвећен Лењину, као и живот Надежде Крупскаје. Непоколебљиву оданост обе су доказале и пратећи га у тајном путовању возом који је Немачка обезбедила да би вратила Лењина кући. Почетак хаоса и револуције у Русији, значио је и врхунац њихове заједничке сарадње.
Са Лењином до краја
Лењин је после револуције постао заокупљен превирањима у руском друштву. Почевши од његовог повратка па до краја живота, он и његова званична жена - Крупскаја, били су практично нераздвојни.
Што се Инесе тиче, она је остала верна револуционарним идеалима, али као борац за женска права. Последње године живота је провела у неуморном организовању међународних конференција жена комунистичког покрета. То ју је јако исцрпело, па се одлучила на преко потребан одмор који је провела на Кавказу.
Године изгнанства, путовања, рада и неуредног живота уништле су њено здравље. Добила је колеру и убрзо преминула 1920. у својој 46. години. Умрла је сама, далеко од човека кога је тако волела и који јој је био идол.
Лењин је захтевао да њено тело буде враћено у Москву и буде сахрањено у Кремљу, поред Црвеног трга. Кажу да је на њеној сахрани једини пут јавно виђен како плаче.
Само три и по године касније умро је и Владимир Иљич Лењин. Званично, узрок смрти био је срчани удар, али његово здравље убрзано је пропадало након атентата из 1918. који је, и поред великих напора, био фаталан по њега.
Нађа је као комунистички активиста живела све до 1939. и почетка Другог светског рата. Умрла је само дан након свог 70. рођендана, а причало се и да ју је управо на прослави поводом јубилеја отровао Стаљин са којим се никада није нарочито добро слагала.
(Историјски забавник)
