Јованка Будисављевић, млада личка партизанка српског порекла, постала је у априлу 1952. нова супруга југословенског партијског и државног вође Јосипа Броза Тита. Била је чак 32 године млађа од њега! Међутим, никада се није уклопила у Титову породицу. Титов нећак Бранко, син његовог брата Славка, још је за време Југославије у својим мемоарима написао: „Слоге између нас двоје од првог дана није било. Колико знам, ни са осталим члановима породице није било боље.“
Прво идила, па проблеми
Јованка је у млађим данима била привлачна млада жена, на којој су се посебно истицали њени зуби и њен осмех, који је касније назван „југоосмех“, када се удала за Тита.
Фото: репринт ТВ Новости
Првих неколико година брака биле су готово идиличне. Међутим, како је време пролазило, а Тито старио, Јованка је тражила своје место после његове смрти, а уз то се није у потпуности остварила као жена јер Тито није желео да имају децу.
Није јој допуштао да се меша у његове послове, у политику, у доношење одлука. На путовањима је, на пример, тражила не само смењивање лекара, већ је решавала и питања смештаја, исхране, поклона, па чак одређивала и ко ће ићи у претходницу, и слично.
Прочитајте још
Почела је да лобира за свој будући политички положај. Шоу са Јованком се само настављао, сцене су се множиле као у филму. У лето 1972. требало је реорганизовати Титов кабинет, у шта се Јованка хтела умешати. Међутим, Тито је одбрусио: „Јованку не треба послушати, њени су погледи на организацију збркани.“ Тада се први пут чуло и за могућност да се Тито разведе од Јованке. Јованка је била на ратној нози и са војним врхом. Оптуживала је генерале да желе да изолују и контролишу Тита.
Јованка је губила стрпљење. Патолошки је волела Тита, али му је управо због те слепе љубави приређивала невиђене сцене када јој он није излазио у сусрет. Тито је изгубио стрпљење. Јованка је из његове близине отерала људе у које је он имао поверења: генерала Мишковића, затим Титовог ађутанта генерала Милана Жежеља, те главне секретаре Зденка Штамбука, Леа Матеса и Блажу Мандића. Због тога је Тито 22. децембра 1973. наредио оснивање комисије која треба да испита чудно Јованкино понашање. Истрага је трајала 75 дана.
Са Јованком нико од њих није могао да изађе на крај. Она је пак била страшно погођена и увређена што је због ње основана нека истражитељска комисија.
Фото: Профимедиа
Плетући различите интриге, ситуација је на крају експлодирала. Јованка је била ван себе. Тита су већ неко време масирале две сестре, младе девојке, Дарјана и Радојка Грбић. Јованка је пуцала од љубоморе, између осталог је рекла: „Осећам се одбачено као жена и супруга, и то после 30 година! Уместо мене, сад желиш ове девојчуре.“
Титов ађутант и његови лекари закључили су да је у опасности чак и Титов живот!
Детаљан приказ запажања и сазнања генерала Рапе и личних лекара, као и њихови предлози, дати су у приложеном записнику Александра Шокорца од 11. фебруара 1975. године. У том записнику стоји: „Сви заједно сматрају да су због садашњих и могућих поступака другарице Јованке, живот и здравље друга Председника директно и индиректно угрожени.
Они су изјавили да постоји реална опасност да она учини нешто другу Председнику, што би директно угрозило његов живот – конкретно, да пуца на њега, да га нападне неким тупим предметом или нечим сличним. Изјавили су да нису сигурни да је она при себи и да у торби или негде другде нема револвер. Једногласни закључак свих споменутих другова јесте да би у овом тренутку другарицу Јованку требало хитно одстранити од друга Председника.“
Сукоб између Тита и Јованке кулминирао је у априлу 1975. године, када је Тито одлучио да напусти резиденцију у Ужичкој 15 и пресели се у Бели двор. Али ни то није прошло без драме. Стане Доланц је са Петром Стамболићем био присутан када је Тито у кућним папучама побегао из Ужичке 15 у Бели двор. Те ноћи је Тито позвао њих двојицу и замолио да осигурају да Јованка не долази код њега. Сведоци тврде да је Тито пред окупљенима Јованки чак опалио прави шамар.
жТо се догодило за време Конференције несврстаних у Коломбу на Шри Ланки у августу 1976. године. Тито је приредио велики пријем на „Галебу“, али није могао да дочека госте због срчане слабости. Зато је Јованка, уз постројени вод морнара, примала све шефове држава, уместо да Тита по дужности замени Цвијетин Мијатовић, који је због тога и путовао са њим. Јованка се понашала као шеф државе.
То је био почетак њиховог краја. Јованка је почела да изостаје са појединих протоколарних сусрета, а Тито ју је настојао што више да избегава. Заобилазио је њихову београдску резиденцију у Ужичкој 15, па је последње године живота проводио у свом кабинету, у Кући цвећа. Јованка је последњи пут у јавности виђена 14. јуна 1977. године, на службеном пријему норвешког премијера.
Када је Тито у августу те године кренуо на турнеју по СССР-у, Северној Кореји и Кини, ње више није било. Тито је још једном покушао да се помири са њом након повратка са пута, доносећи јој поклон, али га је она бацила на њега. То је био крај! Јованка никада више није виђена у јавности, све до Титове сахране у мају 1980. године.
Слом Титовог брака и Јованкино непојављивање у јавности постали су светска сензација. Све светске новине бавиле су се том причом и тражили су разлоге распада њихове љубави. Југословенска дипломатија имала је задатак да прати све те написе и редовно извештава Београд о њима.
Фото: Профимедиа
Када је Тито почетком 1980. године завршио у љубљанској болници, потпредседник Председништва СФРЈ Лазар Колишевски обавестио је Јованку о његовом стању. О томе је известио другове на седници председништава СКЈ и СФРЈ 4. јануара 1980. године.
Јованка је била још увек она стара: „Јованка Броз, према Лазару Колишевском, без посебних емотивних знакова и узбуђења, саслушала је информацију потпредседника Председништва државе о болести и могућностима лечења њеног супруга.
Радије је и спремније искористила присуство Колишевског да се пожали, када је реч о односу према њој, на својевремено наводно ‘уцењивање Тита од стране појединаца’. Јованка Броз се, у нападу њене тада већ у круговима блиским Титу познате сујетности, нарцисоидности и неумерености, није повукла.
Упорно је инсистирала да се поведе разговор о њој, Јованки Броз, а не о њеном болесном мужу, Јосипу Брозу Титу. Титова болест и неизвесност која се назирала тако су остали по страни у том необичном сусрету и разговору.“
Врх страховао од мемоара
Државни врх, међутим, ни после Титове смрти, а ни након Јованкиног изненадног избацивања из Ужичке 15, није имао мира. Чак седам година након Титове смрти, Председништво СФРЈ још се бави њиме и Јованком, иако је Југославија тада већ била на почетку распада.
марту 1987. године, Служба за питање заштите уставног поретка Председништва СФРЈ завршава обиман документ од 212 страница, са још неколико прилога, све под називом.
Фото: Профимедиа
„Неприхватљиво и деструктивно понашање и деловање Јованке Броз“. Цео државни апарат годинама се, између осталог, бавио Јованком, као да у Југославији тада није било далеко важнијих и хитнијих ствари за решавање. Чега се бојао партијски и државни врх после Титове смрти? Плашили су се Јованкиних мемоара!
Бојали су се онога што би она могла написати и објавити, не само у земљи, него и у иностранству. Више људи, њој блиских, наговарало ју је да их напише. Југословенски врх имао је информацију да тај текст већ има око хиљаду страница, од чега фотографијама припада око 600 страница.
Тајна полиција наводи да Јованка оптужује поједине највише руководиоце да су је, због каријеристичких и прљавих побуда, одвојили од Тита, ставили у кућни притвор, да је жртва српско-хрватског сукоба и да је у питању врло крупна, прљава политичка игра, а не брачно-кућни сукоб, како је службено било саопштено.
(Стилл)
БОНУС ВИДЕО:
