Че је био изузетно харизматичан вођа, способан да инспирише људе око себе, али истовремено непопустљив према онима који нису делили његову преданост циљу. Његова одлучност и спремност на жртву чинили су га иконом револуционарног покрета, али и контроверзном фигуром, како због метода које је користио, тако и због својих непопустљивих ставова.
Аргентински марксистички револуционар, политичар, лекар, писац, герилски вођа, дипломата и војни теоретичар за једне је симбол класне борбе, за друге крвник који је побио хиљаде невиних, прешао је дуг пут од револуционара до поп иконе.
Из имуће породице
Ернесто Гевара де ла Серна је рођен у добростојећој аргентинској породици. Његов отац, Ернесто Рафаел Гевара Линч, био је архитекта по струци, и припадао је аргентинској олигархији. Његова мајка, Селија де ла Серна, била је шпанског порекла.
Био је најстарији од петоро деце, а две године после рођења установљено је да Ернесто болује од астме. Како лечење није помогло, родитељи су одлучили да се из влажног Буенос Ајреса преселе у Кордобу, у варош Алта Грасија, у унутрашњости земље. Иако је патио од напада астме, који су касније чак и драстично утицали на његов живот, Ернесто се истакао као спортиста, често пливајући, играјући фудбал, голф и рагби.
У Кордоби је завршио гимназију, а кад му је било 19 година, породица се поново вратила у Буенос Ајрес да би Ернесто уписао медицински факултет, 1948. године, преноси Стил.
Прочитајте још
Фото: Профимедиа
За време студија позван је на регрутацију и налаз војне комисије је био да је младић „деликатног здравља, са хроничном астмом, неспособан за војну службу”.
Лудовао је за моторима. Почетком педесетих, на два точка је пропутовао читаву Латинску Америку и делове САД-а. То је увелико променило његов поглед на свет: упознао је сиромаштво и схватио колико је колонијализам погубно утицао на животе становника његовог континента.
За све то време док је путовао на двоточкашу са пријатељем, Ернесто је писао свој дневник путовања, тзв. „Дневник мотоциклисте” (шп. Diarios de motocicleta), који је годинама касније постао добро продаван широм света у издању Њујорк тајмса, 2004. године се преточио и на филмско платно, под именом „Дневник мотоциклисте”.
Фото: Википедија/Јавно власништво
Гевара је доцније говорио како је кроз путовања кроз Латинску Америку доживео „блиски сусрет са сиромаштвом, глађу и болестима”, скупа са „немогућношћу лечења детета због недостатка новца” и „затупљивањем од сталне глади и кажњавања”, које води ка томе да отац „прихвати губитак сина као неважну незгоду”.
Десна рука Фидела Кастра
С Фиделом и Раулом Кастром упознао се у Мексику, где је радио у болници. Убрзо су почели припремати напад на Кубу, која је тада била под управом америчке марионете, диктатора Батисте. “Инвазија” је извршена 1956. тако што је стари, климави крузер у који је продирала вода пристао уз обалу. Од 82 побуњеника, преживела су двадесет двојица, укључујући Че Гевару и браћу Кастро. Борбе су потрајале наредне три године, након чега је Батиста побегао у Доминиканску Републику носећи са собом 300 милиона долара, а Че је постао Кастрова десна рука.
Фото: Профимедиа
Они који у њему виде борца за правду прећуткују чињеницу да је одговоран за смрт 2.000 људи. Чим је Батиста свргнут, стотине његових присталица је ликвидирао по кратком поступку, сматрајући да у револуционарним временима нема места за буржоаске тричарије попут поштеног суђења.
Касније је пред стрељачке водове стављао бројне мушкарце, жене, па чак и децу, сматрајући их противницима Кастровог режима, а колеги герилцу за којег је сумњао да му није лојалан је “спрашио” метак у чело. Уз то је затварао хомосексуалце и гушио верске слободе.
И да, организовао је концентрациони логор за “непожељне”.
Фото: Википедија/Јавно власништво
Србин предводио хапшење
Да га не би препознали, и да би га пустили преко границе, Геварин изглед је још на Куби драстично измењен. Уграђени су му вештачки зуби, стављене наочари, брада и бркови су му обријани, удебљао се, а коса му је почупана до пола главе, да би изгледао као проћелав средовечни господин. На дан 3. новембра 1965. је, са лажним пасошем и под лажним именом Адолфо Мена Гонзалез, кренуо преко Москве, Прага, Беча и Бразила, да би 6. новембра стигао у Боливију. Стигао је у устаничку базу Њанкауасу.
Простор за ову базу, где је Че основао и терен за војне вежбе, раније су купили боливијски комунисти на захтев Фидела Кастра. Ту га је сачекала мала група кубанских герилаца.
Фото: Википедија/Јавно власништво
Фото: Википедија/Јавно власништво
Убрзо потом, влада Боливије и Вашингтон су сазнали за Геварино присуство у Боливији и почео је лов на њега, који је обухватао око 1500 људи, што припадника боливијског режима генерала Баријентоса, што оперативаца ЦИА. У наредним месецима је уследио низ ватрених окршаја између Чеове гериле и владиних трупа. Чеа су нагло поново почели да стижу напади астме, изгубио је око 20 килограма, а сељаци су се све мање придруживали добровољним одредима.
Покушај да припреми револуцију у Боливији био је неуспешан. Ухапшен је 8. октобра 1967. код села Ла Игера, након кратког и случајног окршаја ватреним оружјем, боливијска војска је из заседе ухватила Чеа и једног његовог саборца.
Био је рањен у ногу и није могао да се брани. Када су схватили ко је у питању, војници су одмах позвали свог надређеног, капетана Гарија Праду.
Шифрована порука обавештења је гласила: „Имамо тату у рукама.”
Међутим, мало људи зна да је Одредом "Зелених беретки", специјалне јединице војске Боливије, који је заробио познатог кубанског револуционара, командовао пуковник Андрес Селић Србин из Црне Горе.
Србин са надимком Чоп рођен је 1927. године у Ла Пазу као Андрија Селић. Одрастао је у породици Божидара Селића, исељеника из Мораче, који се 1920. године доселио у Аргентину и потом преселио у Боливију. У Боливији је младић добио ново име Андрес Селић. Убрзо је завршио Војну академију у Ла Пазу и америчку Војну академију Вест Поинту.
У чекању да дођу надлежни надређени, Гевара је пребачен у оближњу сеоску школу. Ту је први стигао управо пуковник Андреас Селић, а сутрадан ујутру, 9. октобра, и Феликс Родригез, агент ЦИА кубанског порекла, тада под псеудонимом Феликс Рамос Медина. Он је својим претпостављенима у Вашингтону одмах јавио о хватању Чеа, потврђујући до тада незваничне новости.
Фото: Профимедиа
Око поднева тог 9. октобра, из Ла Паза је стигла шифрована порука: „Издајте пасош за тату”. За све време од хватања, Че није пристао на испитивање. Боливијски возач хеликоптера Хаиме Нино де Гузман, који је присуствовао догађају, описивао је касније да је Гевара изгледао ужасно: био је рањен у десни лист, одећа му је била поцепана, а коса прљава. Упркос томе, Гузман се сећа да је „Че држао главу високо, гледао сваког директно у очи и само тражио да му се да дувана да запали.”
Пред само извршење смртне казне из пркоса је чак пљунуо у лице једног од високих официра који су се ту затекли. За извршење погубљења изабрана је „зелена беретка”, наредник Марио Теран; не зна се да ли се сам пријавио или су га одредили. Феликс Родригез му је дао инструкцију да не пуца у главу, него од врата надоле.
У својој књизи „Че Гевара — живот, смрт, легенда”, Борислав Лалић наводи да су му последње речи пре стрељања, упућене унервоженом нареднику, биле: „Уозбиљи се, момче. Треба да пуцаш у човека.”
Џон Ли Андерсон, међутим, у својој књизи „Че Гевара: револуционарни живот”, наводи да су му последње речи биле: „Пуцај, кукавицо. Убићеш само човека.”
Упуцан је из карабина, најпре у десну страну грудног коша, затим у десно раме, у ногу, стомак и у леву страну грудног коша. Док је изговарао последње речи, један војник му је пришао и испалио још један метак у врат, након чега је издахнуо.
Фото: Википедија/Јавно власништво
Војни лекар ампутирао му је руке, које су потом у стакленој тегли послане у Аргентину због идентификације.
Иначе, боливијски војник Марио Теран, који је убио Че Гевару умро је 2022. у 80. години живота, јавио је телевизијски канал "Телесур", а генерал Гери Прадо Салмон који је 1967. године заробио револуционара Ернеста Че Гевару и тада постао национални херој умро је годину дана касније у 84. години.
Хапшење, а потом и ликвидације Че Геваре, је Андрији Селићу, тада пуковнику боливијске армије, отворило пут ка политичком врху Боливије. Селић је био је министар унутрашњих послова, министар војске, амбасадор Боливије у Парагвају и један од најутицајнијих људи у земљи. Водио је побуну официра против војне олигархије и режима Уга Банзера (Hugo Banzer). У мају 1973. напушта Парагвај и враћа се у Боливију.
Како су се екстремни левичари светили свима који су имали било какву додирну тачку са хватањем или ликвидацијом Ернеста Че Геваре, тако се и амбасадор Андрија Селић нашао на њиховој листи за одстрел. Ухапшен је, мучен и ликвидиран 1973. године у вили новог министра унутрашњих послова Алфреда Арсеа Каприја. Убиство пуковника Селића, према неким верзијама, креирали су утицајни кругови у Боливији како би био склоњен као опасност по неке политичке елите због свог утицаја у војсци, ауторитета, али и популарности. У тренутку када је убијен више није заузимао важне државне функције у Боливији и био је послат у дипломатску службу у Парагвају. Дакле, убијен је као амбасадор Боливије у Парагвају – сведочи Гордан Стојовић, истраживач дијаспоре у Јужној Америци.
- Много је верзија и контроверзи око Селићеве смрти. Ово је један од оних историјских случајева када је, заиста, тешко наћи праву истину. Свако има своју верзију прилагођену идеологији, интересима и уверењима, и веома је тешко знати која је права. Извесно је да су у све били умешани прсти познатих обавештајних служби тог времена и вероватно многи детаљи ће још задуго остати тајна – каже Стојовић.
Фото: Википедија/Јавно власништво
Часопис „Тајм” прогласио је Гевару једним од 20 највећих светских икона и хероја у оквиру 100 најутицајнијих људи света 20. века, а чувену фотографију Геваре, коју је начинио Алберто „Корда” Дијаз, Академија уметности у Мериленду прогласила је „најпознатијом фотографијом на свету и симболом 20. века”.
БОНУС ВИДЕО:
