Če je bio izuzetno harizmatičan vođa, sposoban da inspiriše ljude oko sebe, ali istovremeno nepopustljiv prema onima koji nisu delili njegovu predanost cilju. NJegova odlučnost i spremnost na žrtvu činili su ga ikonom revolucionarnog pokreta, ali i kontroverznom figurom, kako zbog metoda koje je koristio, tako i zbog svojih nepopustljivih stavova.
Argentinski marksistički revolucionar, političar, lekar, pisac, gerilski vođa, diplomata i vojni teoretičar za jedne je simbol klasne borbe, za druge krvnik koji je pobio hiljade nevinih, prešao je dug put od revolucionara do pop ikone.
Iz imuće porodice
Ernesto Gevara de la Serna je rođen u dobrostojećoj argentinskoj porodici. NJegov otac, Ernesto Rafael Gevara Linč, bio je arhitekta po struci, i pripadao je argentinskoj oligarhiji. NJegova majka, Selija de la Serna, bila je španskog porekla.
Bio je najstariji od petoro dece, a dve godine posle rođenja ustanovljeno je da Ernesto boluje od astme. Kako lečenje nije pomoglo, roditelji su odlučili da se iz vlažnog Buenos Ajresa presele u Kordobu, u varoš Alta Grasija, u unutrašnjosti zemlje. Iako je patio od napada astme, koji su kasnije čak i drastično uticali na njegov život, Ernesto se istakao kao sportista, često plivajući, igrajući fudbal, golf i ragbi.
U Kordobi je završio gimnaziju, a kad mu je bilo 19 godina, porodica se ponovo vratila u Buenos Ajres da bi Ernesto upisao medicinski fakultet, 1948. godine, prenosi Stil.
Pročitajte još
Foto: Profimedia
Za vreme studija pozvan je na regrutaciju i nalaz vojne komisije je bio da je mladić „delikatnog zdravlja, sa hroničnom astmom, nesposoban za vojnu službu”.
Ludovao je za motorima. Početkom pedesetih, na dva točka je proputovao čitavu Latinsku Ameriku i delove SAD-a. To je uveliko promenilo njegov pogled na svet: upoznao je siromaštvo i shvatio koliko je kolonijalizam pogubno uticao na živote stanovnika njegovog kontinenta.
Za sve to vreme dok je putovao na dvotočkašu sa prijateljem, Ernesto je pisao svoj dnevnik putovanja, tzv. „Dnevnik motocikliste” (šp. Diarios de motocicleta), koji je godinama kasnije postao dobro prodavan širom sveta u izdanju NJujork tajmsa, 2004. godine se pretočio i na filmsko platno, pod imenom „Dnevnik motocikliste”.
Foto: Vikipedija/Javno vlasništvo
Gevara je docnije govorio kako je kroz putovanja kroz Latinsku Ameriku doživeo „bliski susret sa siromaštvom, glađu i bolestima”, skupa sa „nemogućnošću lečenja deteta zbog nedostatka novca” i „zatupljivanjem od stalne gladi i kažnjavanja”, koje vodi ka tome da otac „prihvati gubitak sina kao nevažnu nezgodu”.
Desna ruka Fidela Kastra
S Fidelom i Raulom Kastrom upoznao se u Meksiku, gde je radio u bolnici. Ubrzo su počeli pripremati napad na Kubu, koja je tada bila pod upravom američke marionete, diktatora Batiste. “Invazija” je izvršena 1956. tako što je stari, klimavi kruzer u koji je prodirala voda pristao uz obalu. Od 82 pobunjenika, preživela su dvadeset dvojica, uključujući Če Gevaru i braću Kastro. Borbe su potrajale naredne tri godine, nakon čega je Batista pobegao u Dominikansku Republiku noseći sa sobom 300 miliona dolara, a Če je postao Kastrova desna ruka.
Foto: Profimedia
Oni koji u njemu vide borca za pravdu prećutkuju činjenicu da je odgovoran za smrt 2.000 ljudi. Čim je Batista svrgnut, stotine njegovih pristalica je likvidirao po kratkom postupku, smatrajući da u revolucionarnim vremenima nema mesta za buržoaske tričarije poput poštenog suđenja.
Kasnije je pred streljačke vodove stavljao brojne muškarce, žene, pa čak i decu, smatrajući ih protivnicima Kastrovog režima, a kolegi gerilcu za kojeg je sumnjao da mu nije lojalan je “sprašio” metak u čelo. Uz to je zatvarao homoseksualce i gušio verske slobode.
I da, organizovao je koncentracioni logor za “nepoželjne”.
Foto: Vikipedija/Javno vlasništvo
Srbin predvodio hapšenje
Da ga ne bi prepoznali, i da bi ga pustili preko granice, Gevarin izgled je još na Kubi drastično izmenjen. Ugrađeni su mu veštački zubi, stavljene naočari, brada i brkovi su mu obrijani, udebljao se, a kosa mu je počupana do pola glave, da bi izgledao kao proćelav sredovečni gospodin. Na dan 3. novembra 1965. je, sa lažnim pasošem i pod lažnim imenom Adolfo Mena Gonzalez, krenuo preko Moskve, Praga, Beča i Brazila, da bi 6. novembra stigao u Boliviju. Stigao je u ustaničku bazu NJankauasu.
Prostor za ovu bazu, gde je Če osnovao i teren za vojne vežbe, ranije su kupili bolivijski komunisti na zahtev Fidela Kastra. Tu ga je sačekala mala grupa kubanskih gerilaca.
Foto: Vikipedija/Javno vlasništvo
Foto: Vikipedija/Javno vlasništvo
Ubrzo potom, vlada Bolivije i Vašington su saznali za Gevarino prisustvo u Boliviji i počeo je lov na njega, koji je obuhvatao oko 1500 ljudi, što pripadnika bolivijskog režima generala Barijentosa, što operativaca CIA. U narednim mesecima je usledio niz vatrenih okršaja između Čeove gerile i vladinih trupa. Čea su naglo ponovo počeli da stižu napadi astme, izgubio je oko 20 kilograma, a seljaci su se sve manje pridruživali dobrovoljnim odredima.
Pokušaj da pripremi revoluciju u Boliviji bio je neuspešan. Uhapšen je 8. oktobra 1967. kod sela La Igera, nakon kratkog i slučajnog okršaja vatrenim oružjem, bolivijska vojska je iz zasede uhvatila Čea i jednog njegovog saborca.
Bio je ranjen u nogu i nije mogao da se brani. Kada su shvatili ko je u pitanju, vojnici su odmah pozvali svog nadređenog, kapetana Garija Pradu.
Šifrovana poruka obaveštenja je glasila: „Imamo tatu u rukama.”
Međutim, malo ljudi zna da je Odredom "Zelenih beretki", specijalne jedinice vojske Bolivije, koji je zarobio poznatog kubanskog revolucionara, komandovao pukovnik Andres Selić Srbin iz Crne Gore.
Srbin sa nadimkom Čop rođen je 1927. godine u La Pazu kao Andrija Selić. Odrastao je u porodici Božidara Selića, iseljenika iz Morače, koji se 1920. godine doselio u Argentinu i potom preselio u Boliviju. U Boliviji je mladić dobio novo ime Andres Selić. Ubrzo je završio Vojnu akademiju u La Pazu i američku Vojnu akademiju Vest Pointu.
U čekanju da dođu nadležni nadređeni, Gevara je prebačen u obližnju seosku školu. Tu je prvi stigao upravo pukovnik Andreas Selić, a sutradan ujutru, 9. oktobra, i Feliks Rodrigez, agent CIA kubanskog porekla, tada pod pseudonimom Feliks Ramos Medina. On je svojim pretpostavljenima u Vašingtonu odmah javio o hvatanju Čea, potvrđujući do tada nezvanične novosti.
Foto: Profimedia
Oko podneva tog 9. oktobra, iz La Paza je stigla šifrovana poruka: „Izdajte pasoš za tatu”. Za sve vreme od hvatanja, Če nije pristao na ispitivanje. Bolivijski vozač helikoptera Haime Nino de Guzman, koji je prisustvovao događaju, opisivao je kasnije da je Gevara izgledao užasno: bio je ranjen u desni list, odeća mu je bila pocepana, a kosa prljava. Uprkos tome, Guzman se seća da je „Če držao glavu visoko, gledao svakog direktno u oči i samo tražio da mu se da duvana da zapali.”
Pred samo izvršenje smrtne kazne iz prkosa je čak pljunuo u lice jednog od visokih oficira koji su se tu zatekli. Za izvršenje pogubljenja izabrana je „zelena beretka”, narednik Mario Teran; ne zna se da li se sam prijavio ili su ga odredili. Feliks Rodrigez mu je dao instrukciju da ne puca u glavu, nego od vrata nadole.
U svojoj knjizi „Če Gevara — život, smrt, legenda”, Borislav Lalić navodi da su mu poslednje reči pre streljanja, upućene unervoženom naredniku, bile: „Uozbilji se, momče. Treba da pucaš u čoveka.”
DŽon Li Anderson, međutim, u svojoj knjizi „Če Gevara: revolucionarni život”, navodi da su mu poslednje reči bile: „Pucaj, kukavico. Ubićeš samo čoveka.”
Upucan je iz karabina, najpre u desnu stranu grudnog koša, zatim u desno rame, u nogu, stomak i u levu stranu grudnog koša. Dok je izgovarao poslednje reči, jedan vojnik mu je prišao i ispalio još jedan metak u vrat, nakon čega je izdahnuo.
Foto: Vikipedija/Javno vlasništvo
Vojni lekar amputirao mu je ruke, koje su potom u staklenoj tegli poslane u Argentinu zbog identifikacije.
Inače, bolivijski vojnik Mario Teran, koji je ubio Če Gevaru umro je 2022. u 80. godini života, javio je televizijski kanal "Telesur", a general Geri Prado Salmon koji je 1967. godine zarobio revolucionara Ernesta Če Gevaru i tada postao nacionalni heroj umro je godinu dana kasnije u 84. godini.
Hapšenje, a potom i likvidacije Če Gevare, je Andriji Seliću, tada pukovniku bolivijske armije, otvorilo put ka političkom vrhu Bolivije. Selić je bio je ministar unutrašnjih poslova, ministar vojske, ambasador Bolivije u Paragvaju i jedan od najuticajnijih ljudi u zemlji. Vodio je pobunu oficira protiv vojne oligarhije i režima Uga Banzera (Hugo Banzer). U maju 1973. napušta Paragvaj i vraća se u Boliviju.
Kako su se ekstremni levičari svetili svima koji su imali bilo kakvu dodirnu tačku sa hvatanjem ili likvidacijom Ernesta Če Gevare, tako se i ambasador Andrija Selić našao na njihovoj listi za odstrel. Uhapšen je, mučen i likvidiran 1973. godine u vili novog ministra unutrašnjih poslova Alfreda Arsea Kaprija. Ubistvo pukovnika Selića, prema nekim verzijama, kreirali su uticajni krugovi u Boliviji kako bi bio sklonjen kao opasnost po neke političke elite zbog svog uticaja u vojsci, autoriteta, ali i popularnosti. U trenutku kada je ubijen više nije zauzimao važne državne funkcije u Boliviji i bio je poslat u diplomatsku službu u Paragvaju. Dakle, ubijen je kao ambasador Bolivije u Paragvaju – svedoči Gordan Stojović, istraživač dijaspore u Južnoj Americi.
- Mnogo je verzija i kontroverzi oko Selićeve smrti. Ovo je jedan od onih istorijskih slučajeva kada je, zaista, teško naći pravu istinu. Svako ima svoju verziju prilagođenu ideologiji, interesima i uverenjima, i veoma je teško znati koja je prava. Izvesno je da su u sve bili umešani prsti poznatih obaveštajnih službi tog vremena i verovatno mnogi detalji će još zadugo ostati tajna – kaže Stojović.
Foto: Vikipedija/Javno vlasništvo
Časopis „Tajm” proglasio je Gevaru jednim od 20 najvećih svetskih ikona i heroja u okviru 100 najuticajnijih ljudi sveta 20. veka, a čuvenu fotografiju Gevare, koju je načinio Alberto „Korda” Dijaz, Akademija umetnosti u Merilendu proglasila je „najpoznatijom fotografijom na svetu i simbolom 20. veka”.
BONUS VIDEO:
