Тај догађај означио је прекретницу у историји енвиронментализма и јавног здравства те је недвосмислено указао на везу између загађења ваздуха и људског здравља.
Те године над Лондоном се формирао систем високог притиска ваздуха који је створио температурну инверзију - хладан ваздух остао је заробљен испод слоја топлијег ваздуха - што је у комбинацији са интензивном употребом угља за грејање створило услове за формирање врло густе и отровне магле.
Главни извори загађења били су кућна ложишта која су користила јефтини угаљ лошег квалитета, термоелектране на угаљ, индустријска постројења и издувни гасови возила.
Фото: Профимедиа
Процене говоре да је свакодневно у ваздух било испуштано око хиљаду тона честица дима, 370 тона сумпоровог диоксида и значајне количине других штетних материја.
Ако из приче изузмемо подземну железницу, лондонски градски превоз готово је у потпуности стао, а видљивост је била толико слаба да људи нису могли да уоче ни властите ноге током шетњи. Отказане су културне и спортске манифестације, а смог је био толико густ да је продирао и у затворене просторе.
Прочитајте још
Према службеним подацима из 1952. године, смог је усмртио око четири хиљаде грађана, међутим модерна истраживања су указала на то да је стварни број жртава био између десет и дванаест хиљада људи.
Већина жртава биле су старије особе, мала деца и особе са већ постојећим респираторним проблемима.
Као директан одговор на катастрофу британски парламент је 1956. године усвојио такозвани "Clean Air Act", први значајнији закон о контроли загађења ваздуха.
Закон је увео зоне без дима, ограничио употребу угља у домаћинствима, подстакао прелазак на чишћа горива и регулисао индустријске емисије.
Велики смог трајао је од петка 5. децембра до уторка 9. децембра 1952., а уз већ поменуте жртве, новија истраживања су открила и то да се још 100 хиљада разболело због дејства смога на људски дисајни тракт.
БОНУС ВИДЕО:
