Na to je podsetio je i novinar, jedan od nekadašnjih lidera Bel-tele-radiokompanije i voditelj programa "Resonance", Alekander Zimovski, koji je u svojim memoarima opisao svoj let za Beograd tokom vazdušnih napada 1999. godine, gde se našao u pratnji predsednika Lukašenka, koji je iz Minska odletio za Beograd kako bi se sastao sa predsednikom Miloševićem.
- Kada smo poleteli iz Minska, sa čuđenjem i dozom straha smo otkrili padobrane ispod svojih sedišta. Ležali su na mestu na kom su obično smešteni prsluci u avionima. Pravi vojni padobrani, pokazali su nam kako da ih pričvrstimo - priseća se Zimovski.
NATO je i pre poletanja predsedničkog aviona javio da ne može da garantuje bezbednost, navedeno je u memoarima, ali se na put ipak krenulo.
Pročitajte još
Sastanak lidera održan je u rezidenciji nedaleko od Beograda. Razgovori predsednika trajali su oko tri sata, dok su se u pozadini čule detonacije, pojačane zvukom sirena.
Predsednik Lukašenko stigao je i da obiđe grad tom prilikom i vidi neke od pogođenih lokacija, među kojima je bila i vojna bolnica, naveo je novinar.
Foto: Jutjub printskrin/Sas Vukan
- Prilično sablasan prizor kada nema polovine zidova, i kreveta, samo fragmenata neke medicinske opreme, koji vise na ruševinama. Stvarni udar bombe ili rakete izgledao je vrlo depresivno - kaže Zimovski.
Na konferenciji za novinare konstatovano je da je jugoslovenska strana spremna da u pokrajini Kosovu i Metohiji rasporedi međunarodne posmatrače, osim predstavnika onih zemalja koje učestvuju u agresiji na Jugoslaviju, a Beograd je i zvanično saopštio da želi da se pridruži Savezu Rusije i Belorusije.
Inače, beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko nedavno je tokom svog govora u Savetu Federacije podsetio da je, kada je počelo bombardovanje Jugoslavije, došao kod tadašnjeg predsednika Jeljcina i rekao da je potrebno da je „spasavaju", predloživši da pošalju dva nosača aviona koja su imali u Jadransko more i da potom vide kakva će biti reakcija. Međutim, tada je Jevgenij Primakov, ruski ekonomista i diplomata, ubedio Jeljcina da to ne učini.
- Za vreme bombordovanja leteo sam tamo, kako bih ih barem nekako podržao, prodemonstrirao (tu podršku). Naši piloti, među kojima je bilo nekoliko Rusa, su bili spremni da tamo dolete uprkos činjenici da nam ni Mađarska ni Ukrajina nisu otvorile nebo. Naši momci su rekli: „Dovešćemo tamo pilote, to nas je zamolio Milošević'" - rekao je Lukašenko. Dodao je da se potpisao Dejtonski sporazum dok su se oni premišljali, a Jugoslavija je bila razorena.
- Bio sam na tim mostovima, u tim bolnicama i video sam šta se dešava. (NATO) ima lice zveri, i mi moramo biti spremni na sve - primetio je beloruski lider, dodavši da je posle Jeljcina na vlast došao pouzdaniji lider, prenosi RT Balkan.
Podsetimo, NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije (kodno ime: operacija Saveznička sila (engl. Operation Allied Force); u SAD: operacija Plemeniti nakovanj (engl. Operation Noble Anvil);u Srbiji poznato i kao NATO agresija ili pogrešno Milosrdni anđeo) bila je završna faza rata na Kosovu i Metohiji, koja je trajala od 24. marta do 10. juna 1999. To je bilo drugo važnije vojno uplitanje NATO posle bombardovanja Republike Srpske u operaciji Namerna sila 1995. i najveći vojni sukob na prostoru Srbije i Crne Gore od vremena Drugog svetskog rata.
Države članice NATO su probale da dobiju odobrenje od Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija za vojnu intervenciju, ali su se time usprotivile Kina i Rusija, koje su nagovestile da će staviti veto na takvu meru. Kao rezultat toga NATO je započeo akciju bez odobrenja UN, a kao razlog je naveo da je u pitanju humanitarna intervencija. Povelja UN zabranjuje upotrebu sile osim u slučaju odluke Saveta bezbednosti ili samoodbrane od napada u skladu sa Glavom VII pri čemu ni jedan ni drugi uslov nisu bili ispunjeni u ovom slučaju. Neposredan povod za akciju bila su dešavanja u Račku i odbijanje jugoslovenske delegacije da potpiše sporazum iz Rambujea.
Foto: Novosti
NATO je 24. marta 1999. u 19.45 časova počeo vazdušne napade na vojne ciljeve u SR Jugoslaviji da bi se kasnije vazdušni udari proširili i na privredne i civilne objekte. U napadima koji su bez prekida trajali 78 dana teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture, crkve i manastiri. Procene štete koju je imala SRJ kreću se od trideset do sto milijardi američkih dolara. Konačan broj izgubljenih života zvanično nije usaglašen. Nezvanično se procenjuje da je poginulo između 1200 i 4000 civila i da je ranjeno više od 12.000 lica.[21] Tokom rata sa Kosova i Metohije je izbeglo više hiljada Albanaca. Napadi su prekinuti 10. juna posle potpisivanja vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu o povlačenju Vojske Jugoslovije i srpske policije sa Kosova i Metohije. Istog dana u Savetu bezbednosti je usvojena Rezolucija 1244 po kojoj SR Jugoslavija zadržava suverenitet nad Kosovom i Metohijom s tim da pokrajina postaje međunarodni protektorat pod upravom UNMIK-a i KFOR-a. Sa vojskom i policijom u centralnu Srbiju je izbeglo više od 200.000 kosmetskih Srba i drugog nealbanskog stanovništva. Računajući ovaj i protekle ratove tokom raspada Jugoslavije, Srbija je postala zemlja sa najvećim brojem izbeglica i interno raseljenih lica u Evropi.
Foto: Z. Jovanović
Procene o gubicima NATO veoma variraju. Izvori iz alijanse, sa kojima se kasnije saglasila i jugoslovenska strana, zvanično navode da su tokom bombardovanja oborena svega dva NATO aviona (F-117 i F-16), 47 bespilotnih letelica, 45 krstarećih raketa i četiri velika projektila dok je veliki broj letelica oštećen ili se nakon dejstava srušio. Nezvanične procene navode znatno veći broj (do oko sto letelica različitih tipova).
BONUS VIDEO:
