Eksplozija u nuklearnoj elektrani Černobilj, 1986. godine, nije samo razorila deo industrijskog kompleksa na severu današnje Ukrajine - već je zauvek promenila živote i sudbine mnogih ljudi.
Među onima koji su se našli u epicentru tragedije bio je Oleksij Breus, tada mladi inženjer, danas 67-godišnjak koji nosi ožiljke jedne od najgorih nuklearnih katastrofa u istoriji čovečanstva.
Foto: Profimedia
"Nisam ništa čuo, niti video"
On je započeo rad u elektrani 1982. Četiri godine kasnije, tokom bezbednosnog testa, reaktor broj 4 je otkazao i eksplodirao. Dok se Pripjat budio u neznanju, Oleksij je spavao u svom stanu, nesvestan da se nekoliko kilometara dalje dogodila katastrofa koja će promeniti svet.
- Nisam ništa čuo, niti video. Samo sam ustao i otišao na posao - priseća se.
Pročitajte još
Tek kada se autobus približio elektrani, shvatio je razmere užasa. Zgrada reaktora bila je uništena.
- Kosa mi se digla na glavi - rekao je svojevremeno.
Ipak, Oleksij i drugi radnici su dovedeni nazad u postrojenje. Niko im nije objasnio zašto, ali posao je morao da se nastavi. On je bio poslednji čovek u kontrolnoj sobi nakon havarije.
U satima posle eksplozije razgovarao je sa šefom smene Aleksandrom Akimovim i tehničarem Leonidom Toptunovim. Obojica su već pokazivala teške simptome trovanja radijacijom.
- Bili su bledi, vidno bolesni. Toptunov je bukvalno pobeleo - svedočio je Oleksij.
Nekoliko nedelja kasnije, obojica su umrla od teškog trovanja zračenjem, prenosi Daily Star.
Razotkrivene sistemske greške
Sličnu sudbinu doživeli su i mnogi drugi. Radnici i vatrogasci imali su jarko crvenu kožu, opekotine od zračenja i pare. Mnogi su preminuli u moskovskim bolnicama.
Prema zvaničnim sovjetskim podacima, 29 ljudi umrlo je od akutnog radijacijskog sindroma, dok su još dve osobe izgubile život zbog povreda zadobijenih u eksploziji.
Foto: Profimedia
Ni Oleksij nije prošao bez posledica. Nakon smene, njegovo telo je izgledalo kao da je dugo bilo izloženo suncu. Koža mu je potamnela, dok su ruke, lice i vrat bili crveni.
Katastrofa je razotkrila i sistemske greške. Direktor elektrane Viktor Brjuhanov, glavni inženjer Nikolaj Fomin i zamenik glavnog inženjera Anatolij Đatlov osuđeni su na po 10 godina prinudnog rada.
Đatlov je, prema Oleksiju, izazivao strah među operaterima, ali je istovremeno važio za stručnjaka visokog ranga.
Foto: Profimedia
Heroizam nije zaboravljen
Heroizam se, međutim, video u tišini. Vatrogasac Vasilij Ignatenko, nesvestan opasnosti, među prvima je gasio požar. Umro je 13. maja 1986. godine.
U još jednom dramatičnom trenutku, trojica radnika zaronila su ispod reaktora kako bi popravila ventil za odvodnjavanje i sprečila eksploziju koja bi mogla da zagadi vodu i izazove još veću katastrofu. Jedan od njih, inženjer Oleksij Ananenko, rekao je da je to bio jednostavno - posao.
Foto: Profimedia
Rudari su potom kopali ispod reaktora kako bi pokušali da spreče dalje zagađenje podzemnih voda. U međuvremenu, stanovnici Pripjata su, ne znajući rizik, izlazili da posmatraju požar. Mnogi su se razboleli, neki zauvek.
Za Oleksija Breusa, Černobilj je označio kraj ere tajnovitosti i prikrivanja.
- Ta beskorisna tajnovitost bila je jedan od uzroka katastrofe. Kada su pritisnuli crveno dugme, reaktor nije stao. Eksplodirao je - rekao je.
(Telegraf)
BONUS VIDEO:
