Експлозија у нуклеарној електрани Чернобиљ, 1986. године, није само разорила део индустријског комплекса на северу данашње Украјине - већ је заувек променила животе и судбине многих људи.
Међу онима који су се нашли у епицентру трагедије био је Олексиј Бреус, тада млади инжењер, данас 67-годишњак који носи ожиљке једне од најгорих нуклеарних катастрофа у историји човечанства.
Фото: Профимедиа
"Нисам ништа чуо, нити видео"
Он је започео рад у електрани 1982. Четири године касније, током безбедносног теста, реактор број 4 је отказао и експлодирао. Док се Припјат будио у незнању, Олексиј је спавао у свом стану, несвестан да се неколико километара даље догодила катастрофа која ће променити свет.
- Нисам ништа чуо, нити видео. Само сам устао и отишао на посао - присећа се.
Прочитајте још
Тек када се аутобус приближио електрани, схватио је размере ужаса. Зграда реактора била је уништена.
- Коса ми се дигла на глави - рекао је својевремено.
Ипак, Олексиј и други радници су доведени назад у постројење. Нико им није објаснио зашто, али посао је морао да се настави. Он је био последњи човек у контролној соби након хаварије.
У сатима после експлозије разговарао је са шефом смене Александром Акимовим и техничарем Леонидом Топтуновим. Обојица су већ показивала тешке симптоме тровања радијацијом.
- Били су бледи, видно болесни. Топтунов је буквално побелео - сведочио је Олексиј.
Неколико недеља касније, обојица су умрла од тешког тровања зрачењем, преноси Даилy Стар.
Разоткривене системске грешке
Сличну судбину доживели су и многи други. Радници и ватрогасци имали су јарко црвену кожу, опекотине од зрачења и паре. Многи су преминули у московским болницама.
Према званичним совјетским подацима, 29 људи умрло је од акутног радијацијског синдрома, док су још две особе изгубиле живот због повреда задобијених у експлозији.
Фото: Профимедиа
Ни Олексиј није прошао без последица. Након смене, његово тело је изгледало као да је дуго било изложено сунцу. Кожа му је потамнела, док су руке, лице и врат били црвени.
Катастрофа је разоткрила и системске грешке. Директор електране Виктор Брјуханов, главни инжењер Николај Фомин и заменик главног инжењера Анатолиј Ђатлов осуђени су на по 10 година принудног рада.
Ђатлов је, према Олексију, изазивао страх међу оператерима, али је истовремено важио за стручњака високог ранга.
Фото: Профимедиа
Хероизам није заборављен
Хероизам се, међутим, видео у тишини. Ватрогасац Василиј Игнатенко, несвестан опасности, међу првима је гасио пожар. Умро је 13. маја 1986. године.
У још једном драматичном тренутку, тројица радника заронила су испод реактора како би поправила вентил за одводњавање и спречила експлозију која би могла да загади воду и изазове још већу катастрофу. Један од њих, инжењер Олексиј Ананенко, рекао је да је то био једноставно - посао.
Фото: Профимедиа
Рудари су потом копали испод реактора како би покушали да спрече даље загађење подземних вода. У међувремену, становници Припјата су, не знајући ризик, излазили да посматрају пожар. Многи су се разболели, неки заувек.
За Олексија Бреуса, Чернобиљ је означио крај ере тајновитости и прикривања.
- Та бескорисна тајновитост била је један од узрока катастрофе. Када су притиснули црвено дугме, реактор није стао. Експлодирао је - рекао је.
(Телеграф)
БОНУС ВИДЕО:
