Posle dana nepostojane retorike, Tramp je u ponedeljak signalizirao prvu moguću deeskalaciju sukoba, navevši 15 tačaka sporazuma postignutih u, kako je rekao, produktivnim razgovorima sa Iranom. Teheran je pak ustvrdio da nikakvog dijaloga nije bilo.
Najoptimističnije tumačenje jeste da su i SAD i Iran došli do tačke u kojoj bi cena dalje eskalacije bila toliko strašna da obema stranama treba izlaz. Takva spoznaja može da označi početak kraja rata. Tramp je neprijatelje doveo na rub provalije preteći bombardovanjem iranskih elektrana ako ne otvore Ormuski moreuz, ključnu tačku za izvoz nafte.
Protivrečne izjave
Teheran je obećao da će uzvratiti udarom na vitalnu infrastrukturu u zalivskim državama koje su saveznice SAD. Takav sukob mogao je da izazove globalnu recesiju i da pogorša teške humanitarne uslove za iranske civile kojima je Tramp obećao pomoć. Ipak, mnogo je razloga za sumnju da je rešenje na pomolu.
Foto: Profimedia
Zbog višednevne nestabilne i protivrečne Trampove retorike te nesposobnosti njegove administracije da pruži dosledan razlog za rat ili isplanira izlaznu strategiju, nijedna pojedinačna izjava iz SAD nema kredibilitet. Predsednikova navika da krši vlastite rokove znači da niko ne bi bio iznenađen ako prekrši i vlastiti petodnevni moratorijum na napade.
Neki cinici primećuju da se predsednikova stanka poklapa sa celom trgovinskom sedmicom na svetskim tržištima. S obzirom na pad berzovnih indeksa i rast cena nafte posle vikenda, postavlja se pitanje je li samo pokušavao da stvori privid tržišne stabilnosti.
Pročitajte još
To ne bi bio prvi put da se čini kako su službene izjave usmerene na smirivanje nestabilnosti. I opet je uspelo: Dow, S&P 500 i Nasdak porasli su u ponedeljak za više od 1%, dok je cena nafte Brent pala za 11%.
Tramp treba da smiri napetosti
Moguće je da Tramp kupuje vreme iz još jednog razloga: američke snage koje bi mu omogućile invaziju na ostrvo Harg - epicentar iranske naftne industrije - ili okupaciju ostrvo i obalnih područja u moreuzu još nisu u potpunosti okupljene. Jedna američka marinska ekspedicijska jedinica poslata iz Japana uskoro bi mogla da stigne u region, ali druga je sa američke Zapadne obale krenula tek prošle nedelje.
Foto: Profimedia, Depositphotos
Takođe, Tramp je sklon hiperbolama. Iskustvo sugeriše da bi njegovo preuveličavanje diplomatskog napretka i tvrdnje da Iran "očajnički" želi dogovor mogle da budu preterane, iako je ponekad namerna obmana alat kojim se državnici koriste kako bi stvorili prostor za napredak.
Predsednikove oscilacije, u kojima je jedan dan govorio o "okončanju" rata, a drugi o njegovoj eskalaciji, nespojive su sa tradicijom stabilnog ratnog vođstva, ali su suštinski deo njegovog stila. Do ponedeljka se sve činilo kao varka koja mu je omogućila da tvrdi kako su njegove taktike "čvrste ruke" dovele do diplomatskog pomaka.
Veliki gubici
Ta nepredvidivost i sklonost ublažavanju kriza koje je sam stvorio poznate su iz Trampovog ličnog života, poslovne i političke karijere. Svaki se dan često svodi na borbu da ostane na nogama do večeri.
Foto: Profimedia, Depositphotos
Tom tehnikom Tramp odlaže suočavanje sa posledicama svojih postupaka. Ipak, postoji otrežnjujuća mogućnost da bi se njegova nestalna metoda u Persijskom zalivu mogla suočiti sa izazovom koji nadilazi njene granice.
Iako bi Iran u američkom i izraelskom napadu mogao da pretrpi iznimno teške gubitke, sukob koji ulazi u četvrtu nedelju pokazao je i moć Teherana. Delotvornim zatvaranjem Ormuskog moreuza drži svetsku privredu kao taoca. Logika nalaže da režim koji je i pre rata bio ultraradikalan verovatno neće biti otvoreniji za Trampove zahteve posle ubistva svog vrhovnog vođe i pretrpljenih napada.
Pregovori i režim
Trampovi uslovi za kraj rata - koji bi verovatno uključivali odricanje Irana od nuklearnog programa i balističkih projektila - mogli bi da budu nepremostiva prepreka. Poslednje tri nedelje pokazuju zašto bi se odmetnički režim mogao odlučiti upravo za takve "police osiguranja" protiv budućih napada.
Čak i ako pregovori počnu, nije jasno ko bi pregovarao za Iran. Režim koji je decentralizovao vlast i izgubio ključne figure mogao bi da ima problema sa donošenjem kolektivnih odluka. A ako, kako neki stručnjaci veruju, Islamska revolucionarna garda sada ima potpunu kontrolu, mogla bi da zauzme još tvrđi stav.
Takođe, ne bi bilo iznenađujuće da iranski čelnici Trampove preokrete i protivrečnosti protumače kao znak da njihova strategija nametanja ekonomskih posledica deluje.
Gotovo sve Trampove opcije loše
Niko ne može da zna šta sledi. Moguće je da su napadi izazvali fatalne pukotine u režimu koje još nisu vidljive, ali za sada nema jasnih javnih znakova raspada. Vazdušni napadi ozbiljno su smanjili iransku regionalnu pretnju.
Foto: Profimedia
No, ako ga sirova sila već nije bacila na kolena, Tramp još nije objasnio zašto bi se Iran odrekao svoje glavne poluge - kontrole nad moreuzom - bez značajnih američkih ustupaka.
Lako je videti zašto bi predsednika mogla da privuče mogućnost pregovora. Treba mu izlaz jer su mu gotovo sve opcije neprivlačne. Mogao bi da eskalira rat u sadašnjem obliku, ali nema garancija da bi to osiguralo siguran prolaz brodova.
Mogao bi da pošalje kopnene trupe, ali time bi prešao politički Rubikon koji bi podsetio na "večne ratove" protiv kojih se borio. Opcija "TACO" - povlačenje i proglašenje pobede, bila ona stvarna ili ne - čini se privlačnom. Ali odustajanje bi američke zalivske saveznike ostavilo izloženima besnom i osnaženom Iranu.
Završetak rata bez osiguravanja iranskih zaliha visoko obogaćenog urana mogao bi Teheranu jednog dana da omogući da krene prema nuklearnom oružju i potkopao bi Trampovo najdoslednije opravdanje za rat. Predsednici se često suočavaju sa krizama bez dobrih rešenja, ali retki se nađu u situaciji tako nerešivoj kao što je ona koju je Tramp sam stvorio u Iranu.
BONUS VIDEO:
