Ukrajinac jasan: "Mnogi misle da Rusija gubi rat – greška!"

Sve veći broj zapadnih analitičara, kaže ovaj general, koji je izuzetno popularan među Ukrajincima, smatra da je Rusija efikasno već izgubila rat. Kao dokaz navode uspešne ukrajinske napade na logističke kapacitete, udare na ključnu infrastrukturu i postepeno slabljenje ruske vojne pozicije, zaključujući da se sukob bliži kraju. Ali takvo tumačenje, upozorava on, predstavlja opasno pogrešno razumevanje rata. Ono odražava tendenciju da se događaji posmatraju kroz prizmu pojedinačnih uspeha na bojnom polju, a ne kroz širu stratešku sliku.

Moderno ratovanje, tvrdi on, više ne nagrađuje taktičke pobede na način na koji se to nekada činilo. Napredak u tehnologiji dronova, preciznom oružju i sistemima za nadzor fundamentalno je promenio bojno polje, čineći odlučujuće proboje izuzetno teškim za obe strane. Ovo više nije rat brzog manevra. Ovo je rat iscrpljivanja. Bilo koji taktički dobitak danas dolazi sa izuzetno visokom cenom. Pozicije se mogu zauzeti, ali njihovo držanje, dovođenje pojačanja i evakuacija ranjenika postali su sve teži zbog stalnog nadzora dronova.

Uspeh na bojnom polju meri se metrima, a ne kilometrima, i često se postiže po ceni koja je nesrazmerna njegovoj stvarnoj strateškoj vrednosti. Isto važi i za područja van linija fronta. Sve efikasniji ukrajinski napadi na rusku logistiku i ključnu infrastrukturu naneli su stvarne gubitke Moskvi. Međutim, takvi napadi su skupi, tehnološki zahtevni i na kraju međusobno isključivi. Rusija, tvrdi on, i dalje zadržava sposobnost da uzvrati jednakom ili čak većom silom. Nijedna strana ne može računati da će ovaj oblik ratovanja dovesti do odlučujućeg strateškog ishoda. Bojno polje je stoga dostiglo stanje koje se može opisati kao neka vrsta ravnoteže.

Foto: Vladimir Sindeyeve/NurPhoto / Shutterstock Editorial / Profimedia

Rusija nema vojni kapacitet da potpuno osvoji Ukrajinu, ali istovremeno, ističe on, Ukrajina trenutno nema sredstva da oslobodi svu okupiranu teritoriju samo vojnom silom. Vojna ravnoteža je postala stanje međusobnog onesposobljavanja, a ne odlučne pobede.

„Dakle, da li je Rusija izgubila? Ako se pitanje da li je Kremlj ostvario svoje prvobitne političke ciljeve uzme kao merilo, odgovor je očigledno ne. Ali poraz podrazumeva više od neuspeha u ostvarivanju početnih ambicija. Rusija i dalje vodi rat, okupira značajan deo ukrajinske teritorije i nije pokazala nameru da okonča sukob pod uslovima koji bi predstavljali priznanje poraza“, navodi Zalužni.

S druge strane, upozorava, ni Ukrajina još ne može da proglasi potpunu pobedu. Kijev je sprečio Rusiju da ostvari svoje glavne ciljeve i naneo ozbiljnu štetu ruskoj ekonomiji i vojsci, ali ostaje u velikoj meri zavisan od zapadne finansijske pomoći, vojne opreme i tehnološke podrške, dok se istovremeno suočava sa sve većim unutrašnjim pritiscima.I Moskva je, kaže on, svesna toga. NJena strategija se sve više zasniva ne na brzom napredovanju već na ekonomskom, vojnom i psihološkom iscrpljivanju Ukrajine. Rusija i dalje ima veće rezerve ljudstva i jače industrijske kapacitete u nekoliko ključnih sektora, uključujući proizvodnju balističkih raketa. Sama protivvazdušna odbrana ne može u potpunosti neutralisati ovu prednost.

Foto: Wiktor Szymanowicz/ZUMA Press Wire/Shutterstock Editorial/Profimedia

Druga ključna varijabla je međunarodna podrška – sposobnost Ukrajine da nastavi da vodi rat, ističe on, u velikoj meri zavisi od kontinuirane pomoći njenih saveznika, i upravo u ovoj oblasti se pojavljuju zabrinjavajući znaci umora. Političke promene u Vašingtonu i stalne podele unutar Evrope postavljaju opravdana pitanja o tome da li se trenutni nivo podrške može održati unedogled. Diplomatski samiti i pažljivo orkestrirani prikazi jedinstva imaju simboličku vrednost, ali se ne prevode nužno u trajno političko jedinstvo potrebno za suočavanje sa Rusijom na duži rok.

- Stoga se rat više ne može prvenstveno procenjivati po kretanjima na bojnom polju. Linija fronta i dalje ima veliki vojni značaj, posebno u kontekstu budućih teritorijalnih naselja, ali više nije jedini pokazatelj strateškog uspeha. Sukob se proširio na oblast logistike, industrijskih kapaciteta, kritične infrastrukture, protivvazdušne odbrane i, na kraju krajeva, otpornosti društva. Čak je i sam koncept teritorije postao znatno složeniji nego u ranim fazama invazije. Kopneni koridor koji povezuje Rusiju sa Krimom nekada se smatrao jednim od najvažnijih strateških dobitaka Moskve. Međutim, razvoj kapaciteta za udare na velike udaljenosti i ratovanja dronovima postepeno je umanjio njegovu vrednost“, kaže Zalužni.

Neprekidni napadi na rute snabdevanja duž Azovskog mora povećali su logistički pritisak na Krim i pokrenuli ozbiljna pitanja o dugoročnoj održivosti ruske kontrole nad tim područjem. Nestašica goriva i poremećaji u snabdevanju civilnog stanovništva pokazuju da sama fizička okupacija više ne garantuje stratešku bezbednost. Takvi pritisci, kaže on, jačaju poziciju Ukrajine u svim budućim pregovorima, ali ne uklanjaju rizike sa kojima se sama Ukrajina suočava. Ruski napadi na ukrajinske gradove i kritičnu infrastrukturu će se nastaviti, čineći ulaganja u protivvazdušnu odbranu i otpornost civilnog društva jednako važnim kao i uspesi na bojnom polju.

Foto: Stanislav Krasilnikov/Sputnik/Profimedia

Takođe, ratovi iscrpljivanja ne stvaraju jasne pobednike u klasičnom smislu, već se odlučuju izdržljivošću. Ključno pitanje nije ko će zauzeti sledeće selo ili uništiti sledeće skladište municije. Ključno je koje društvo može najduže da podnese ekonomski, vojni i psihološki teret produženog sukoba, uz održavanje međunarodne podrške potrebne za njegovo vođenje. Upravo to, a ne individualni taktički uspeh, odrediće kako i kada će se ovaj rat završiti.

On takođe smatra da previše analitičara ostaje fokusirano na svakodnevne pokrete na bojištu, zbog čega rizikuju da izgube iz vida širu stratešku stvarnost. Kada je reč o okončanju rata, diskusija se vraća na NATO. Ukrajina, kaže on, ima sve razloge da bude zahvalna na podršci koju su članice NATO-a pružile i nastavljaju da pružaju. Ali poštovanje prema Alijansi ne bi trebalo da spreči iskrenu procenu njenih slabosti.

Naime, rat u Ukrajini, ističe on, pokrenuo je neprijatna pitanja o tome da li je NATO uopšte spreman za sukobe 21. veka. Centralni problem nisu samo vojne sposobnosti, već i strateška kultura. NATO je stvoren na vrhuncu Hladnog rata, kada je njegov primarni zadatak bio da odvraća Sovjetski Savez, a istovremeno sprečava direktan sukob između nuklearnih sila. Izbegavanje eskalacije postalo je osnovni princip na kojem je izgrađena Alijansa, smatra Zalužni. I ovaj način razmišljanja je i danas duboko ukorenjen – Alijansa ostaje nezamenljiva, ali institucije osmišljene za jedan istorijski period ne mogu pretpostaviti da se automatski prilagođavaju zahtevima nekog drugog.

Foto: Sergey Bobylev/Sputnik/Profimedia

- Priroda ratovanja se dramatično promenila. Tehnologija dronova, precizni udari, sajber ratovanje i izuzetno brz tehnološki razvoj zahtevaju drugačiji pristup odvraćanju i kolektivnoj odbrani. Bezbednosna arhitektura koja se prvenstveno zasniva na upravljanju krizama, a ne na oblikovanju njihovih ishoda, rizikuje da zaostane za realnošću savremenih sukoba. Buduća bezbednost Evrope će na kraju zavisiti ne samo od onih koji su spremni da se brane, već i od onih koji su spremni da ponude novu stratešku viziju za kontinent. Ukrajina je pokazala da je spremna da uradi prvo. Pitanje koje ostaje bez odgovora je: Ko je spreman da uradi ovo drugo, zaključuje Zalužni za britanski Telegraf.

BONUS VIDEO: