Tramp sprema potez koji bi mogao da uzdrma Evropu

Preterana regulacija izražavanja na internetu, barem iz ugla američkog predsednika Donalda Trampa, pitanje je kojim bi trebalo da se bave Ujedinjene nacije.

Zbog toga Vašington navodno planira da upravo preko UN ospori evropski regulatorni okvir za digitalne usluge. Prema nacrtu dokumenta do kojeg je došao briselski „Politiko”, Tramp namerava da promoviše međunarodnu deklaraciju o „slobodi izražavanja”, koju bi svetskim liderima trebalo da ponudi na potpis tokom zasedanja Generalne skupštine UN u septembru.

 

 

U tekstu, koji je već prosleđen velikom broju vlada, upozorava se da usvajanje „novih zakona” i „regulatornih okvira”, čak i u državama sa dugom demokratskom tradicijom, može ugroziti slobodu govora.

Ovakva formulacija se pre svega odnosi na Evropsku uniju i njena pravila koja uređuju rad internet platformi, poput Akta o digitalnim uslugama (DSA), koji se već duže vreme nalazi na meti Bele kuće i političkog kruga okupljenog oko američkog predsednika.

Nacrt deklaracije zasniva se na stavu da uklanjanje sadržaja koji se u okviru EU označavaju kao dezinformacije, pogrešne informacije ili govor mržnje može predstavljati pretnju slobodi izražavanja, osim kada reči prerastu u direktno podsticanje na nasilje.

Ova inicijativa uklapa se u politički kurs koji američka administracija sprovodi od Trampovog povratka u Ovalni kabinet.

 

 

Vašington je u više navrata optuživao Brisel da regulaciju velikih digitalnih platformi koristi kao instrument cenzure. Takav stav naročito je isticao potpredsednik DŽej-Di Vens, koji je u februaru 2025. godine tvrdio da najveća pretnja Evropi ne dolazi iz Rusije ili Kine, već od ograničenja slobode govora.

Međutim, nisu svi u američkoj administraciji zagovornici konfrontacije. Pojedini zvaničnici tvrde da je cilj deklaracije promovisanje zajedničkih principa i pružanje smernica američkim tehnološkim kompanijama koje posluju u zemljama sa drugačijim regulatornim pravilima.

Među njima je i zamenica američkog državnog sekretara za javnu diplomatiju Sara Rodžers, koja je napisala na „Iksu” da je deklaracija nastala kao rezultat nedavnih razgovora u okviru Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) i naglasila da njen cilj nije da zameni ili poništi evropski Akt o digitalnim uslugama. Prema njenim rečima, dokument predstavlja izraz zajedničkih vrednosti i referentni okvir za američke kompanije.

 

 

U Briselu se, ipak, na ovu inicijativu gleda sa sve većom zabrinutošću. S jedne strane, teško da će želeti da potpišu dokument koji bi mogao da se protumači kao direktna kritika zakonodavstva EU, a s druge, odbijanje potpisa moglo bi da ih izloži optužbama da se protive deklaraciji koja je formalno posvećena zaštiti slobode govora.

O ovoj temi prethodnih dana raspravljalo se i u Savetu EU na sastanku posvećenom zaštiti slobode izražavanja na internetu. Više poslanika Evropskog parlamenta otvoreno je kritikovalo američku inicijativu.

Sandro Goci optužio je Vašington da želi da uspostavi „globalni Divlji zapad”, bez pravila za digitalne platforme, ističući da sloboda izražavanja ne može značiti odsustvo odgovornosti najvećih tehnoloških kompanija. Slično mišljenje izneo je i nemački poslanik Zelenih Aleksandar Gize, koji smatra da Bela kuća odbranu slobode govora koristi kao politički paravan za suprotstavljanje svakom obliku regulacije velikih tehnoloških kompanija.

Ali odbrana slobode govora koju Amerika želi da pretoči u deklaraciju UN ima jednu zanimljivu protivrečnost. Ista administracija koja upozorava na opasnost od regulacije nedavno je našla u ulozi kontrolora jednog od najvažnijih digitalnih megafona današnjice.

Reč je o „Tiktoku”, popularnoj društvenoj mreži za deljenje video-snimaka koju je osnovala kineska kompanija. Posle višemesečnih odlaganja i rasprava, Trampova administracija dozvolila je „Tiktoku” da nastavi poslovanje u SAD, ali pod uslovom da kineski vlasnik proda većinski udeo konzorcijumu američkih investitora i da softverski gigant „Oracle” dobije ovlašćenje da „obučava” algoritam koji upravlja sadržajem na platformi.

To u praksi znači da „Oracle” sada ima uticaj na to koje će poruke i informacije na „Tiktoku” stići do miliona ljudi, a koje će ostati gotovo neprimećene. Sloboda govora tako formalno ostaje netaknuta, ali ne i jednaka mogućnost da se bude saslušan.

Uostalom, nikada u istoriji nije postojao trenutak u kojem je bilo moguće „reći baš sve”, pa čak ni u Americi u kojoj se kunu u čuveni Prvi amandman. Godine 1918. Judžin Debs, četvorostruki kandidat za Belu kuću, održao je govor u kojem je kritikovao ulazak SAD u Prvi svetski rat. Govorio je o radnicima koji se šalju da ginu za interese koji nisu njihovi i osudio rat kao sukob industrijskih sila.

Nije pozivao na pobunu niti podsticao na nasilje. Ipak, uhapšen je i osuđen na deset godina zatvora. Nekoliko meseci kasnije, Čarls Šenk delio je letke protiv obaveznog vojnog roka. I on je osuđen. Upravo u tom slučaju sudija Oliver Vendel Holms izrekao je jednu od najpoznatijih rečenica u istoriji američkog prava: sloboda govora ne štiti onoga ko „lažno vikne da je izbio požar u prepunom pozorištu”. Pitanje nije bilo sadržaj mišljenja, već njegove moguće posledice.

Kada govor stvara „jasnu i neposrednu opasnost”, država ima pravo da ga kazni. Ali ta naizgled objektivna formula otvorila je dugu epohu pravnih kolebanja kako to tačno definisati.

(POLITIKA)

BONUS VIDEO