Dodaj Nportal kao svoj Google izvor
I to ne u pozorištu, ne na radiju, ne u biblioteci, već usred fabrike. Na Kubi takvo zanimanje zaista postoji, a osoba koja se njime bavi naziva se "lector de tabaquería".
Foto: Michael Runkel Cuba/Alamy/Profimedia
Ova neobična tradicija rodila se u Havani još u 19. veku, u vreme kada je ručni rad u duvanskim radionicama tražio mirnu ruku, veliku koncentraciju i duge sate provedene za stolom. I opstala je i dan-danas. Da bi dan prošao što brže, lakše i zanimljivije, među radnicima se pojavila ideja koja danas zvuči gotovo filmski: dok jedni rade, jedan među njima čita. I to ne bilo šta, već ono što čitav radni kolektiv želi da sluša.
Lektor, odnosno čitač, obično sedi na uzdignutom mestu, dovoljno visoko da ga svi vide i čuju. NJegov glas postaje ritam radnog dana. Ujutru neretko svojim kolegama čita novine, kako bi radnici ostali u toku sa domaćim i svetskim dešavanjima, a kasnije na red dolaze romani, eseji, istorija, poezija, a ponekad i filozofski traktati i sociološki eseji. Radnici ovde nisu samo publika, već aktivni učesnici u izboru literature. Tako jedna obična fabrika postaje mala škola, književni klub i prostor za dijalog.
No, ovo zanimanje nije samo praktično rešenje protiv monotonije. Na Kubi je "lector" postao deo kulturnog identiteta, dokaz da priče mogu da žive i tamo gde ih niko ne očekuje. Dok ruke ponavljaju precizne pokrete, u mislima se putuje kroz poglavlja, epohe i sudbine junaka. Nije teško zamisliti kako se posle nekoliko sati rada među ljudima prepričava ono što su upravo čuli, kako se navija za omiljenog lika ili kako se čeka nastavak romana na poslu, kao što se kod kuće čeka nova epizoda popularne serije.
U tome i jeste čar ove tradicije: ona ne odvaja rad od kulture, već ih spaja. Knjige ovde ulaze u svakodnevicu, u zanat, u zajednički ritam. Jedan glas može da nasmeje celu prostoriju, da je utiša, razneži ili natera na razmišljanje. I baš zato se "lektori" poštuju ne samo kao puki čitači, već kao ljudi koji radnom danu daju dušu.
Pročitajte još
Danas, u vremenu slušalica, podkasta i audio-knjiga, ova kubanska praksa deluje i starinski i neverovatno savremeno. Jer ideja je ista: dok ruke rade, um ne mora da ćuti. Razlika je u tome što je na Kubi taj glas bio zajednički. Slušaju ga svi, u istom trenutku, kao mali kolektivni ritual.
Možda baš zato priča o čitačima i dalje privlači pažnju sveta. Ona pokazuje jednu nežniju, topliju sliku Kube, zemlje u kojoj muzika nije samo za binu, priča nije samo za knjigu, a kultura ume da pronađe put i do najobičnijeg radnog dana. Ali i do krajnjih proizvoda, čija su imena, pogađate, upravo inspirisana omiljenim likovima i delima radnika i radnica.
Negde između glasa, papira i veštih ruku, Kuba je sačuvala zanimanje koje zvuči kao iz romana. Samo što je, na ovom ostrvu, ono stvarno.
BONUS VIDEO
