Kada se 2002. godine, posle gotovo dve decenije, vratila u Hrvatsku, kako bi igrala naslovnu ulogu u „Medeji“, u pozorištu Radeta Šerbedžije na Brionima u režiji Lenke Udovički, Mira Furlan nije primljena na način koji je očekivala i o tome piše u knjizi „Voli me više od svega na svetu“.
Smetalo joj je što su joj Rade i Lenka govorili kako ne sme da koristi pozornicu da bi se obračunavala sa Hrvatskom i to zbog kratke i rezervisane izjave koju je o toj državi dala za medije po dolasku na Brione.
Foto: V. Danilov
Šerbedžija nije želeo da daje izjave za medije o odnosu koji je imao sa Mirom, a o svemu se oglasio na Fejsbuku uz objavljivanje poslednjeg pisma koje mu je koleginica poslala.
- Dragi moji prijatelji, ovo što neki portali i novinari rade oko knjige Mire Furlan i moga spominjanja u njoj, je cirkus u kome ja ne želim da učestvujem. Odbio sam da dajem i bilo kakve intervjue i javna objavljivanja po raznim televizijama i časopisima.
Odlučio sam da ono što imam da kažem o svemu tome, napišem na svojoj stranici, a Vas bih zamolio da ne pišete nikakve komentare na ovu moju objavu. Hvala Vam - započeo je Šerbedžija, pa nastavio:
- S mrtvima se ne polemiše. NJihova je posljednja replika i to treba poštovati.
Ali živima, koji u ovome sudeluju, valja reći sledeće:
Mira Furlan igrala je Medeju cele četiri sezone na Brionima, nakon zbivanja koja su u knjizi opisana onako kako su opisana.
Međutim, ovako kako živi objavljuju njen posthumni rukopis (koji je imao, po svjedočenju izdavača, više od hiljadu stranica i ova, ovako redigirana verzija, nije od nje potpisana) trebalo bi da se ti autori i potpišu na svoje uredništvo.
Ja ne želim da dajem nikakve intervjue niti dodatna objašnjenja. Osećam se jedino obaveznim da objavim poslednje Mirino pismo koje mi je nakon našeg zadnjega druženja 2017. ostavila na porti pozorišta Ivana pl. Zajca, odlazeći iz Rijeke.
Rijeka 13.l. 2017
Dragi Rade,
Ne znaš, ne možeš znati i nećeš nikad znati koliko si me obradovao svojim pisamcem, što kažu: kao da me sunce ogrijalo!
Nikada nisam do kraja u sebi pristala da je ovakovo stanje potpune
nekomunikacije između nas definitivno.
I, iako je prošlo 15 godina (PETNAEST!!), ja i dalje vjerujem “ da nije
prekasno, da ne može biti prekasno i da ne smije biti prekasno “ (da citiram starog Bergmana).
Bio si i ostao moj uzor i “my hero “, od onih davnih dana kada sam iz Gimnazije trčala u I. T. D . da te gledam u “ Rosenkrantzu I Guldensternu “ I da ti se divim, tebi, tvojoj snazi, oštrini, preciznosti, jasnoći i tvojoj harizmi.
Bez obzira na sve, ostajem tvoj fan, tvoj poštovalac i tvoja stara koleginica, partnerka i prijatelj u nevolji.
Tvoja Mira
