Reč "tain" turskog je porekla i u prevodu označava sledovanje za jednog vojnika.
O važnosti taina u svakodnevnoj ishrani vojnika svedoči i vojnička oprema srpske vojske, čiji je sastavni deo bila torbica za hleb.
Sitost i sigurnost. To je tain predstavljao za svakog srpskog vojnika u ratu. Specifična mešavina ražanog i belog brašna, davala je ovoj vrsti hleba mogućnost da dugo traje, a uz to pružala je snagu i gipkost u borbi.
Tain se u vojnom intendantskom odeljenju srpske vojske pojavio posle tursko-srpskih ratova (1876-1878). On je bio zdrav i hranljiv. NJegovi sastojci do modernih dana ostali su nepromenljivi: 70 odsto činilo je ražano brašno, dok je 30 odsto bio udeo belog brašna. Nakon što se to sve izmesi, dodavan je komin - stara, suva zamena za kvasac (kvasno testo).
U toku balkanskih ratova, pa i početnih godina Prvog svetskog rata, Srbija je imala dovoljno sirovina da prehrani i civile i vojsku, koja je imala standardizovano sledovanje.
Pročitajte još
Foto: Arhiva Novosti
Jeo se u malim zalogajima, a u najvećim oskudicama topio u ustima da bi se preživelo.
Sledovanje za jednog vojnika bilo je 800 grama hleba. Moderni proučavaoci ishrane ističu da je ovaj hleb obezbeđivao dovoljnu energetsku vrednost kojom vojnik može da izvršava dnevne borbene zadatke.
U narodu je ostalo sačuvano ubeđenje da je uspehu srpske vojske u Cerskoj bici doprinela i specifična ishrana njenih vojnika. Tain je konzumiran u kombinaciji sa jače slanijim sirom, uz luk, papriku i pasulj (koji obiluju insulinom).
Kao neka vrsta laksativa nakon obeda, vojnicima su služene i suve šljive. U Gornjem Milanovcu po izbijanju rata 1914. godine ostala je skladištena ogromna količina šljiva, čiji je planirani izvoz u Austriju sprečen zbog rata. Suvo voće poznato je po tome što poseduje veliku energetsku vrednost, a hleb sa suvim šljivama se i danas nalazi na meniju srpske vojske, barem kada su vanredni uslovi u pitanju.
Vojnik koji se tako hrani – nije trom, lakše se kreće i ima energiju za brdovit teren. Za razliku od austrougarskih vojnika koji su imali bolju i obilniju ali ne i zdraviju ishranu.
O dugotrajnosti ovog hleba najbolje govori sačuvani primerak koji se danas čuva u pirotskom muzeju. Umešen i ispečen davne 1912. godine, bio je prvo sledovanje vojnika Alekse Zdravkovića iz Pirota, koga je majka zavetovala još pred polazak u balkanske ratove da prvo sledovanje hleba (taina), sačuva i da će ga taj tain sačuvati od kuršuma.
Foto: Arhiva Novosti
Aleksa je prošao balkanske ratove, vojevao je u Prvom svetskom ratu i vratio se okićen brojnim oredenjem, ali i svojom amajlijom - sačuvanim tainom.
U tradiciji srpskih ratova tain je bio i ostao amajlija - čuvar sreće vojnika.
Priča o čudesnom Aleksinom hlebu širila se među vojnicima, naročito posle bitke kod Bitolja, kada je metak namenjen Aleksi pogodio njegovu čuturicu. Aleksa nije dobio ni ogrebotinu, ali jeste brojne ponude da proda tain, čak i od savezničkih vojnika.
BONUS VIDEO:
Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".
Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".
