Tekst pod nazivom "Zlo" objavila na svom blogu, te tom prilikom istakla da je užasnuta, ali ne i iznenađenja. NJen tekst vam prenosimo u celosti.
Užasnuta sam, ali ne i iznenađena
Živimo u svetu ispunjenom mržnjom. LJudi, ma gde bili, nije Amerika jedina, gaje mržnju onako kako se gaji nežna biljka. Pažljivo, predano, iz dana u dan iz godine u godinu. Postojimo kao ljudska bića samo ako imamo neprijatelja i ako uložimo svu svoju snagu u njegovo istrebljenje.
Ko nam je neprijatelj? Hrvatima Srbi, Srbima Hrvati, Ukrajincima Rusi, Rusima zapad… Belcima crnci, crncima belci, Židovima Palestinci, Palestincima Židovi… Svako je neprijatelj svakome, pobednik je onaj ko je bolje naoružan.
Beogradski dečak je život doživeo kao rat. Otac ga je, kad mu je bilo dvanaest, nadajmo se da mediji ne lažu, odveo u streljanu, dao mu oružje u ruke, pokazao mu metu i naučio ga pucati. U srce ili glavu papirnatog čoveka. Ako je nacrtani lik imao dovoljno metaka u glavi ili srcu, otac je pohvalio dečaka. Život je ubijanje, pobeđuje jači, nepravda se leči smrću bližnjega svoga. Ko tebe jedinicom ti njega metkom. Učiteljica je neprijatelj, deca oko tebe su neprijatelji, čuvar na ulasku u školu je neprijatelj, zašto ih pustiti da žive kad imaš dva pištolja "u sefu pod šifrom"? Je li problem znati šifru kad ste ti i tvoj otac od tvoje dvanaeste ratni drugovi? Ratni drugovi su na istoj strani, sve zajedno dele, zašto ne bi i šifru?
Pročitajte još
Foto: ATA images
Otac dečaka ubice je "ugledan lekar", dakle čovek koji spašava živote, čovek koji ne ubija. Čemu onda pištolji, pucanja u mete, davanja oružja u ruke detetu? Poruka je jasna da jasnija ne može biti, kad si u problemu, pucaj. Dete je bilo u problemu, pucalo je, pogodilo planirane mete, jer je za to bilo obučeno.
Pogledajmo oko sebe, pogledajmo u sebe. Ispunjeni smo mržnjom i potrebom da skrenemo pogled kad je vidimo kod našeg deteta. Navijači sa šipkama u ruci koji prebijaju "neprijatelje" su "naša deca", često i "heroji", silovateljima se sve oprašta, u Hrvatskoj, jer su bili ratnici, dakle ubice, učitelje doživljavamo kao zločince kad god našem detetu daju manju ocenu od one koju bismo im mi dali.
Ubica, vršnjak moje unuke, nije imao mnogo izbora u sukobu sa krvoločnim svetom u kome živi. Vidimo da se oružjem sve može rešiti, da se preko noći može postati i "brejking njuz" i heroj našeg doba u percepciji onih koji će slediti primer dečaka iz Beograda. Ne zavaravajmo se. Ovo je početak. Potpuno je suludo očekivati od medija da pisanje o ovoj jezivoj temi svedu na minimum, onako kako su to napravili Norvežani kada su prolazili kroz isti pakao. Mi nismo Norvežani. Mi smo i trideset godina nakon krvavog rata u krvavom ratu, naši "ugledni lekari" su naoružani do zuba, kako su tek naoružani "neugledni", "obični" ljudi koje ispunjava jednaka količina mržnje?
Za roditelje pobijene dece utehe nema, niti će je ikad biti. Ima li ikakve nade za nas koje, zasad, nije pogodila ruka Zla?
