Zaključan u sobu, s rešetkama na prozoru, Drago je proveo više od pola veka. Da apsurd bude veći, kuća strave bila je tek nekoliko stotina metara udaljena od belomanastirskog Centra za socijalnu zaštitu, pisao je Večernji list.

Stravična životna priča o nesrećnom Dragi koji je život proveo u kućnom zatvoru, bez ikakvog kontakta s spoljnim svetom, pre 16 je godina, potresla Baranju i čitavu Hrvatsku. U kući, u Ulici Vladana Desnice, u Belom Manastiru, na broju 26, „nevidljivi“ čovek je proveo 59 godina svog života. Svi su zaboravili, ili pak nisu niti znali da Drago postoji. S vremena na vreme, mještani su, noću, kada je bilo upaljeno svetlo, u kući viđali siluetu muškarca, ali nisu znali da je reč o sinu kog je majka, od ranog detinjstva, zatvorila u kuću, pomno ga skrivajući od sveta.

Komšije, s kojima su novinari razgovarali te 2007., tvrdili su da Dragu nikada nisu videli. Koliko ga je majka dobro skrivala potvrdio je i neveroatan podatak - Dragu nikada nije videla čak ni supruga njegovog brata, iako su prvih godina braka, živeli na istom kućnom broju i delili dvorište.

Ukratko, gotovo šest decenija, nesrećni čovek zapravo nije postojao, jer za njega niko, osim par članova njegove porodice, nije znao.

Foto: Instantstreetview printskrin

Nije se igrao s vršnjacima, nije slavio rođendane, nije išao u školu...

Drago nikada nije upoznao druge ljude, čak niti prve komšije. Nije izlazio iz kuće, uživao u toplini sunca, osetio vjetar na licu, udisao svež vazduh. Bio je 24 sata, 7 dana nedeljno, zatvoren u četiri zida svoje male sobe. Jedini prozor, na toj sobi tuge, gledao je na dvorište i bio je, poput zatvorskog, osiguran rešetkama, koje su bile postavljene na sve prozore kuće strave, izgrađene početkom prošlog veka.

Iz male sobe, koja je bila čitav Dragin svet, nije se moglo direktno izaći. Put, prema izlazu u dvorište, vodio je kroz kuhinju, u kojoj je spavala njegova majka. Vrata te sobe preko dana su uvek bila zaključana. Tek uveče, Dragin "zatvor" bi bivao privremeno otvoren, piše Večernji list.

Nisu ga videle čak ni prve komšije

Majka Veronika ga je, naime, tek pod okriljem mraka, puštala u kuhinju. Slučajni bi prolaznici, u prostoriji u kojoj je gorelo svetlo, tada videli siluetu muškarca. Uvek je, pričali su, sedio tako da su mogli videti samo leđa, ali ne i lice te je njegov identitet ostao misterija. Čak ni meštani, koji su, krateći si put iz jedne ulice u drugu, prolazili kroz njihovo dvorište, pa ni komšije koje su ponekad navraćali, Dragu nikada nisu videli.

Foto: Instantstreetview printskrin

Nakon što mu je umro otac, jedina osoba, koju je Drago video i čuo poslednjih 20 godina, bila je njegova majka. Dodir sa svetom nije imao ni putem radija ili TV ekrana. Ništa od toga nije video. Nije čak znao niti čemu služi kupatilo. Tek nakon smrti Dragine 87-godišnje majke Veronike, u februaru 2007. godine, stravična priča je izašla na videlo. 

Bio je najstariji od trojice braće

Kako se tada saznalo, Drago je Veroniki i njenom suprugu Ivanu, bio najstariji sin. Još kao sasvim mali dečak, razboleo se, pa su ga, kako su meštani pretpostavljali, zbog sramote, zatvorili u kuću, da ga niko više nikada ne vidi. Kako je vreme prolazilo, na dečaka su svi zaboravili. Niko za njega više nije pitao, jer za majku Veroniku je, po pričanju onih koji su ju poznavali, Drago bio zabranjena tema, piše Večernji list.

Dragino je ime poslednji put, u dokumentima, evidentirano 1978. Tadašnja invalidska komisija u Osijeku, 7. marta je zabiležila da je, kao četverogodišnjak, lečen na Šalati. Spominje se i otpusnica dečje klinike Rebro, iz 1963., kada je nesretnom dečaku dijagnostifikovan teži stepen mentalne retardacije. Stručnjaci su tada naveli da ne govori, iako dobro čuje. Opisali su ga kao mirnog, plačljivog i duševno zaostalog. U dokumentu se takođe navodi da nije završio školu, da živi s majkom te da mu je potreban stalni nadzor.

Foto: Instantstreetview printskrin

Mračna tajna uglednih roditelja?

Dragina majka Veronika bila je nekada, po pričanju meštana, prava dama. Oblačila se elegantno, nosila je šešire i svilene rukavice. Bila je, u to vreme, jedna od retkih koja se mogla pohvaliti završenom gimnazijom. NJen suprug, Ivan, bio je inženjer arhitekture, a svoj radni vek je proveo radeći kao šef katastra u Belom Manastiru. Kako je Veronika bila Mađarica, iz njihove se kuće najčešće čuo mađarski jezik. Kasnije se ispostavilo da Drago ne razume hrvatski, jer mu se čitav život majka i obraćala samo na mađarskom.

Od članova porodice, imao je još dvojicu braće. Stariji Pero živeo je i radio u Beogradu, a mlađi Mirko je, s porodicom, stanovao u Ludbregu. Komšije su ispričale da su, prve godine braka, Mirko i njegova supruga živeli u dvorištu kuće u kojoj su bili i Drago i majka, ali bratova supruga nikada nije videla Dragu. Kako piše Večernji list, ona ga je prvi put ugledala kada je umrla njena svekrva, Veronika.

Iako sve to zvuči previše neverovatno, da bi bilo istinito, ova priča je potvrđena i u belomanastirskom Centru za socijalnu zaštitu, koji je, da apsurd bude još veći, a priča tragičnija, od Draginog „zatvora“ udaljen tek nekoliko stotina metara, prenosi Večernji list.

Smešten kod udomitelja koji pričaju mađarski

Tek nakon što je, 2007., tada 59-godišnji Drago, ponovo rođen, taj je nesrećni čovek počeo je da postoji i za sistem. Posredstvom Centra za socijalnu zaštitnu, smešten je u udomiteljsku obitelj. Kod odabira udomitelja, jedan od osnovnih uslova bio je da Dragina nova obitelj zna mađarski, jedini jezik koji je ikada čuo i na kojem mu se majka obraćala. Hrvatski nije razumeo, a po rečima udomiteljice, nije mogao da razume čitave rečenice, nego samo reči, poput dođi i sedi.

Prvih desetak dana, nakon dolaska u porodicu udomitelja, Drago bi, svaki put kada bi neko ušao u njegovu sobu, navlačio pokrivač preko glave. Nije dao da ga presvuku, niti okupaju. No situacija se s vremenom popravila. Počeo je da nosi pelene, udomiteljka je ispričala da ju, ponekad, uhvati za ruku ili prisloni svoj dlan na njezin obraz. Iako se mogao kretati, godine „zatočeništva“ učinile su svoje te je nerado ustajao iz kreveta. Udomiteljka  mu je obroke donosila u sobu.

- Voli da jede variva, ali najdraži su mu slatkiši. NJima se raduje poput malog deteta, što on, po mentalnoj razvijenosti, zapravo i jeste - ispričala je tada Dragina udomiteljka.

Zašto je porodica bolesnog Dragu „osudila na strogu kaznu kućnog zatvora", da li su ga se stideli ili su se pribojavali njegova nepredvidivog ponašanja, tu su tajnu Dragini roditelji odneli sa sobom u grob.

BONUS VIDEO: