Аустроугарска је напала Србију 12. августа 1914. године. Напад је уследио из Босне преко реке Дрине, тако да се први на удару нашао Јадар и Мачва. Церска операција је трајала од 12. до 24. августа 1914. године.
Много је занимљивости и куриозитета о славној бици која се проучава и на факултетима широм света. Интересантно је да је то била прва битка у српској историји у којој је прекршен ланац командовања.
Фото: Википедија/Јавно власништво
Војвода Радомир Путник је чекао исход аустро-угарских операција, а генерал Степа Степановић, који је током Првог балканског рата (1912—1913) командовао Другом армијом, схватио је важност планине Цер и образовао Церску ударну групу.
Са главним снагама Друге армије извео је марш-маневар преко Коцељеве и Текериша који је резултирао да је самоиницијативно заузео коте Тројан и Косанин град.
Фото: Википедија/Јавно власништво
У ноћном нападу, на источним падинама Цера, поразио је 21. дивизију аустроугарског 8. корпуса чиме је омогућио победу Срба у Церској бици. За ту савезничку победу над Централним силама и војних успеха у Церској бици, 20. августа 1914. године, унапређен је у чин војводе.
Прочитајте још
Такође, интересантно је да је Церска битка заправо и први пораз велике силе од мале земље.
Фото: Википедија
Владавина цара Фрање Јозефа била је позната по војним катастрофама. До Церске битке - њега су побеђивале само Велике силе: Француска и Пруска.
Након победе наших трупа, почеле су да пристижу донације за опремање војске, а поједине италијанске партије су тражиле од званичног Рима да се уђе у рат, баш позивајући се на успехе Срба на Церу.
Фото: Википедија/Јавно власништво
У Колубарској бици (од 16. новембра до 15. децембра 1914), Друга армија предвођена војводом Степом Степановићем је на десној обали Колубаре најпре зауставила непријатељски напад, а затим учествовала у маневарским подухватима војводе Радомира Путника и генерала Живојина Мишића, што је довело до слома аустроугарске Балканске војске.
За време инвазије на Србију у јесен 1915. године, Степановићева армија је заједно са Тимочком војском, осујетила покушај бугарске Прве армије да кроз нишавску зону продре у позадину главних снага Српске војске ангажоване на северном фронту и тиме умногоме допринела пропадању Макензенових планова о брзом окружењу и уништењу Српске војске. Иако је имао значајну улогу у реорганизацији Српске војске на Крфу и њеним првим успесима на фронту код Горничева, на Кајмакчалану и око Битоља, највећи успех везан је за пробој солунског фронта и избацивање Бугарске из рата.
Фото: Википедиа
Војници Степановићеве Друге армије су у јаком налету пробиле непријатељски утврђени фронт на Добром пољу и Козјаку и заједно са Првом армијом и савезничким снагама, без предаха, гониле разбијене бугарске и немачке трупе све док, 29. септембра 1918. године, нису принудиле Бугарску на капитулацију и отвориле пут за коначно ослобођење Србије.
Та вешто изведена операција и прва савезничка победа, коју је извојевала српска војска у Церској бици, уврстиле су га у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје.
Пензионисан је 1920. године, а одмах после тога војвода је предао дужност и изненада отишао у Чачак. По одласку војводе из Сарајева, где је обављао функцију команданта новообразоване Друге армијске области у Сарајеву, градска влада је одлучила да Степи додели признање почасног грађанина. Изасланици су стигли у Чачак 5. фебруара 1920. године. Сутрадан у пратњи председника општине и среског начелника посетили су војводу у његовом дому. Војвода их је љубазно примио. Цео сусрет је протекао у срдачном расположењу. Предајући диплому војводи, Стево Марковић је одржао кратак говор у којем је набројао места и славне битке Степине Друге армије наглашавајући да је после силних окршаја и великих жртава прешао крвав пут Балкана и са својим јунацима стигао у Сарајево доносећи својој браћи слободу и национално уједињење.
Војвода Степа је на овај говор одговорио да је срећан што је доживео остварење вековних тежњи народа да створе заједничку државу. Своје госте је оставио на ручку. Гости су зачуђено питали шта му се десило са кућом, на шта је војвода одговорио да је то последица рата и да је све уништено и развучено. Када су га запитали када ће посетити Сарајево, војвода је рекао да хоће „мало да одмара и дембелише“
Фото: Википедија/Јавно власништво
По изласку из активне војне службе Степа је живео у Чачку. У Београд је одлазио кад је морао на позив врховног команданта и његових ратних сабораца. У прво време је највећи период проводио са својим унучићима у башти. Неговао је воће и цвеће. Са Солунског фронта је донео ратни сто на расклапање и сместио га у хлад баште где је често време проводио сам.
Никоме није одлазио у посету и ретко кога је примао. Оне које је примио дочекао је домаћински, срдачно и гостољубиво. Доста времена је проводио у шетњи крај Западне Мораве. У шетњу је увек одлазио у скромној одећи, а људи који су га сретали поздрављали су га, међутим он није отпоздрављао никог. Но ускоро болест је почела да узима Степино здравље.
За време политичке кризе 1924. године у Краљевини СХС, краљ Александар I му је понудио мандат за састав владе као нестраначкој личности што је војвода Степа у начелу прихватио. Касније је ту понуду одбио због здравственог стања. Већ 1924. осећао се толико лоше да није био у стању да отпутује на Цер да узме учешће у прослави десетогодишњице церске победе која га је прославила и присуствује откривању споменика палим борцима Друге армије.
Пошто није дошао на прославу, почеле су да круже интриге које су овај догађај окарактерисали да је стари војвода пао у немилост новог режима и да је његова болест измишљена да би се јавност заварала.
Чим је почео да оболева његов лични доктор Драго Мирковић је наговарао Степу да се прегледа и лечи, али он је то одбио.
Фото: Википедија/Јавно власништво
У августу 1924. почео је мислити да себи сазида гробницу. Неколико пута је шетао чачанским гробљем тражећи згодно место са кога се протеже леп поглед и видик. Навикнут као командант да посматра околину са највише тачке, он је изабрао најиздигнутије место у гробљу и ту му је саграђена гробница. Док је прављена гробница Степа је често одлазио и седео поред новог гроба, а када је гробница била завршена каменорезац је у споменик утиснуо славна места победа Друге армије на шта се Степа наљутио али је било прекасно.
У политичком животу Степа није хтео да учествује. Једино је учествовао у раду Народне одбране, организације која је имала за циљ да окупља народ на патриотској основи, што га је изузетно радовало. Радећи онако како је навикао у војсци, он је у Народну одбрану унео активност, посао је кренуо и пододбори су почели да ничу широм Југославије. Међутим, чим је приметио 1926. године да организација поприма политичке претензије поднео је оставку. И тек након интервенције његових сарадника и убеђења да организација неће постати политичка партија пристао је да отпутује у Београд на конгрес Народне одбране. На путу за Београд кад су правили паузу на Руднику, војвода се присетио свог саборца и команданта из рата војводе Путника. Почео је да прича како је војвода Путник генералштабне правилнике туда изводио на терен. Често је понављао да је војвода Путник био његов учитељ и командант, младалачки усхићен и без трунке зависти. По доласку на конгрес, делегати су га због заслуга за организацију "Народна одбрана", прогласила за доживотног председника. Након овога Степа је изашао на говорницу и изговорио:
"Из, народа сам поникао; он ме је начинио овим што сам; морам се покоравати његовој вољи и служити му до последњег даха."
Почетком 1928. године саопштили су му да ће се наредни конгрес одржати у Сарајеву, што га је веома обрадовало. Напоменуо је да се конгрес одржава сваке друге године у другом месту. Обећао је да ће доћи али је био спречен. Средином 1928. почео је значајније да оболева. Болест га је приковала за постељу осам месеци. Старост и ратни напори исцрпли су његов организам. Тек кад је болест узела маха пристао је на наговор породице да га прегледају лекари, међутим већ је болест узела маха да се није могао померати. Пре смрти предвидео је све што је требало за сахрану. Од своје скромне војводске плате за време службе уштедео је колико је мислио да ће бити потребно за погреб. Кад је осетио да му се ближи крај, предао је својој супрузи два замотуљка са новцем: у једном је био новац за сахрану, а други је био за њу и њен даљи живот. Затим је одредио униформу коју ће обући и одабрао ордење које ће ставити на униформу. На крају је рекао да се сабља коју је добио на дар од својих официра као командант 6. пука 1898. године, положи на његов ковчег.
Фото: Википедија/Јавно власништво
Војвода Степан И. Степановић је преминуо 27. априла 1929. године у 10,30 часова пре подне. Пред саму смрт покушао је да се покрене и да нешто каже. Напрегнувши сву своју снагу, изустио је својим ситним и слабашним гласом две речи:
"Полазите напред."
Глас о смрти војводе Степе Степановића ожалостио је читаву земљу. Жалост је била искрена и дубока. У многим домовима борби Друге армије прекаљени ратници су плакали за својим командантом. На хиљаде телеграма је стигло у Чачак и Београд, у којима су људи разних занимања и узраста изражавали бол за преминулим војводом.
Дан након смрти Војводе Степе Степановића, на иницијативу Народне одбране, одржан је збор више од 200 грађана Чачка, у сали хотела Крен, на коме је одлучено: „Да се у граду Чачку сталном месту живљења неумрлог Војводе Степе – месту у коме је његово тело нашло вечни одмор – подигне такав споменик-дом у коме би се сместио музеј и сва културна национална витешка, хумана друштва у вароши Чачку. У том циљу да би овај спомен-дом био дело целокупног народа, збор је изабрао следећи шири Одбор за подизање споменика Војводи Степи, стављајући му у дужност да се тај одбор конституише и створи извршни одбор, који ће на се примити дужност прикупљања прилога из целе државе, како би спомен-дом био достојан имена народног великана.“ У шири одбор су ушли: велики жупан Рашке области, командант места, председник општине Чачак, др Михаило Радовић, инж. Светолик Станковић, др Витомир Говедаровић, хирург, пензионери Савко Филиповић, Миливоје Филиповић и Брана Обрадовић, трговци Раша Гавровић, Никола Николић, Драгиша Терзић, Чеда Солујић, Миодраг Васић, адвокат, гђа Војиновићка, гђа Терзићка, Владимир Војиновић, директор, и представници бројних удружења и друштава из вароши. У наредним годинама Одбор је прикупљао новац за градњу спомен-дома, али је велика економска криза условила да се прикупљени новац преусмери ка новоизграђеној школи која је добила име „Државна народна школа Војвода Степа у Чачку“ (4. јануар 1937). Данас је то ОШ „Милица Павловић“.
Фото: Википедија/Јавно власништво
29. априла 1929. године на основу наредбе великог жупана Рашке области формиран је одбор за сахрану Војводе Степе. Утврђена је путања погребне поворке, која је ишла улицама: Господар Јованова, Краља Милана, Велики пијац, Кнез Михаила, Мале Пијаце и Обилићева до гробља.
Сахрана је одржана 30. априла 1929. године, а њој су присуствовали краљ Александар I Карађорђевић, чланови краљевске владе, официрског кора, ратни другови, делегације савезничких земаља, породица, патријарх српски Димитрије, владика жички Јефрем Бојовић (брат војводе Петра Бојовића) са свештенством и неколико хиљада грађана. То је уједно био највећи јавни скуп у Чачку између два светска рата, како по броју учесника, тако и по друштвеном угледу и значају присутних на сахрани. Школе нису радиле, све радње у вароши тога дана биле су затворене од 12 часова па све до краја сахране, предузете су посебне мере безбедности. Сопственици радњи и грађани су били обавезни и да „пазе и мотре о томе: ко све и са каквим циљем у њиховим кућама, радњама, зградама и двориштима буде долазио или се бавио за време сахране“. У вароши су биле истакнуте државне заставе и црне заставе у знак жалости за великим војсковођом. Погребна поворка је од цркве до гробља организовано, пешке, неколико сати пролазила кроз град док су варош надлетали авиони.
Домаћа штампа и велики светски листови донели су опширне некрологе. Страна штампа га је описала као националног јунака српског народа и уврстила га у ред највећих војсковођа Првог светског рата. Тако је војвода Степа Степановић као велики војсковођа, заједно са његовом славом овековеченом Другом армијом, ушао у историју свог народа.
Његов споменик је заслугом вандала оскрнављен септембра 2012. године када је откинут украсни ловоров венац од месинга. Накнадно је урађена реплика и постављена поново на споменик.
Осим споменика у Чачку, у Београду главна улица на Вождовцу носи његово име, у родном Кумодражу подигнут је споменик и основна школа добила је његово име.
Фото: Википедија/Јавно власништво
Село Марин Мајур код Новог Сада од 1927. зове се Степановићево, једно село у Банату, близу српско-румунске границе, у општини Нова Црња, носи име Војвода Степа. По њему се зову ОШ „Војвода Степа” Београд и ОШ „Степа Степановић” Горња Горевница.
Српски песник Алекса Шантић је близу Мостара 1919. у његову част написао песму „Војводи Степи“. У Дому војске Србије у Београду се од 15. јануара 2016. године налази његова биста.
БОНУС ВИДЕО:
