Austrougarska je napala Srbiju 12. avgusta 1914. godine. Napad je usledio iz Bosne preko reke Drine, tako da se prvi na udaru našao Jadar i Mačva. Cerska operacija je trajala od 12. do 24. avgusta 1914. godine.
Mnogo je zanimljivosti i kurioziteta o slavnoj bici koja se proučava i na fakultetima širom sveta. Interesantno je da je to bila prva bitka u srpskoj istoriji u kojoj je prekršen lanac komandovanja.
Foto: Vikipedija/Javno vlasništvo
Vojvoda Radomir Putnik je čekao ishod austro-ugarskih operacija, a general Stepa Stepanović, koji je tokom Prvog balkanskog rata (1912—1913) komandovao Drugom armijom, shvatio je važnost planine Cer i obrazovao Cersku udarnu grupu.
Sa glavnim snagama Druge armije izveo je marš-manevar preko Koceljeve i Tekeriša koji je rezultirao da je samoinicijativno zauzeo kote Trojan i Kosanin grad.
Foto: Vikipedija/Javno vlasništvo
U noćnom napadu, na istočnim padinama Cera, porazio je 21. diviziju austrougarskog 8. korpusa čime je omogućio pobedu Srba u Cerskoj bici. Za tu savezničku pobedu nad Centralnim silama i vojnih uspeha u Cerskoj bici, 20. avgusta 1914. godine, unapređen je u čin vojvode.
Pročitajte još
Takođe, interesantno je da je Cerska bitka zapravo i prvi poraz velike sile od male zemlje.
Foto: Vikipedija
Vladavina cara Franje Jozefa bila je poznata po vojnim katastrofama. Do Cerske bitke - njega su pobeđivale samo Velike sile: Francuska i Pruska.
Nakon pobede naših trupa, počele su da pristižu donacije za opremanje vojske, a pojedine italijanske partije su tražile od zvaničnog Rima da se uđe u rat, baš pozivajući se na uspehe Srba na Ceru.
Foto: Vikipedija/Javno vlasništvo
U Kolubarskoj bici (od 16. novembra do 15. decembra 1914), Druga armija predvođena vojvodom Stepom Stepanovićem je na desnoj obali Kolubare najpre zaustavila neprijateljski napad, a zatim učestvovala u manevarskim poduhvatima vojvode Radomira Putnika i generala Živojina Mišića, što je dovelo do sloma austrougarske Balkanske vojske.
Za vreme invazije na Srbiju u jesen 1915. godine, Stepanovićeva armija je zajedno sa Timočkom vojskom, osujetila pokušaj bugarske Prve armije da kroz nišavsku zonu prodre u pozadinu glavnih snaga Srpske vojske angažovane na severnom frontu i time umnogome doprinela propadanju Makenzenovih planova o brzom okruženju i uništenju Srpske vojske. Iako je imao značajnu ulogu u reorganizaciji Srpske vojske na Krfu i njenim prvim uspesima na frontu kod Gorničeva, na Kajmakčalanu i oko Bitolja, najveći uspeh vezan je za proboj solunskog fronta i izbacivanje Bugarske iz rata.
Foto: Vikipedia
Vojnici Stepanovićeve Druge armije su u jakom naletu probile neprijateljski utvrđeni front na Dobrom polju i Kozjaku i zajedno sa Prvom armijom i savezničkim snagama, bez predaha, gonile razbijene bugarske i nemačke trupe sve dok, 29. septembra 1918. godine, nisu prinudile Bugarsku na kapitulaciju i otvorile put za konačno oslobođenje Srbije.
Ta vešto izvedena operacija i prva saveznička pobeda, koju je izvojevala srpska vojska u Cerskoj bici, uvrstile su ga u red najvećih vojskovođa Prvog svetskog rata i srpske ratne istorije.
Penzionisan je 1920. godine, a odmah posle toga vojvoda je predao dužnost i iznenada otišao u Čačak. Po odlasku vojvode iz Sarajeva, gde je obavljao funkciju komandanta novoobrazovane Druge armijske oblasti u Sarajevu, gradska vlada je odlučila da Stepi dodeli priznanje počasnog građanina. Izaslanici su stigli u Čačak 5. februara 1920. godine. Sutradan u pratnji predsednika opštine i sreskog načelnika posetili su vojvodu u njegovom domu. Vojvoda ih je ljubazno primio. Ceo susret je protekao u srdačnom raspoloženju. Predajući diplomu vojvodi, Stevo Marković je održao kratak govor u kojem je nabrojao mesta i slavne bitke Stepine Druge armije naglašavajući da je posle silnih okršaja i velikih žrtava prešao krvav put Balkana i sa svojim junacima stigao u Sarajevo donoseći svojoj braći slobodu i nacionalno ujedinjenje.
Vojvoda Stepa je na ovaj govor odgovorio da je srećan što je doživeo ostvarenje vekovnih težnji naroda da stvore zajedničku državu. Svoje goste je ostavio na ručku. Gosti su začuđeno pitali šta mu se desilo sa kućom, na šta je vojvoda odgovorio da je to posledica rata i da je sve uništeno i razvučeno. Kada su ga zapitali kada će posetiti Sarajevo, vojvoda je rekao da hoće „malo da odmara i dembeliše“
Foto: Vikipedija/Javno vlasništvo
Po izlasku iz aktivne vojne službe Stepa je živeo u Čačku. U Beograd je odlazio kad je morao na poziv vrhovnog komandanta i njegovih ratnih saboraca. U prvo vreme je najveći period provodio sa svojim unučićima u bašti. Negovao je voće i cveće. Sa Solunskog fronta je doneo ratni sto na rasklapanje i smestio ga u hlad bašte gde je često vreme provodio sam.
Nikome nije odlazio u posetu i retko koga je primao. One koje je primio dočekao je domaćinski, srdačno i gostoljubivo. Dosta vremena je provodio u šetnji kraj Zapadne Morave. U šetnju je uvek odlazio u skromnoj odeći, a ljudi koji su ga sretali pozdravljali su ga, međutim on nije otpozdravljao nikog. No uskoro bolest je počela da uzima Stepino zdravlje.
Za vreme političke krize 1924. godine u Kraljevini SHS, kralj Aleksandar I mu je ponudio mandat za sastav vlade kao nestranačkoj ličnosti što je vojvoda Stepa u načelu prihvatio. Kasnije je tu ponudu odbio zbog zdravstvenog stanja. Već 1924. osećao se toliko loše da nije bio u stanju da otputuje na Cer da uzme učešće u proslavi desetogodišnjice cerske pobede koja ga je proslavila i prisustvuje otkrivanju spomenika palim borcima Druge armije.
Pošto nije došao na proslavu, počele su da kruže intrige koje su ovaj događaj okarakterisali da je stari vojvoda pao u nemilost novog režima i da je njegova bolest izmišljena da bi se javnost zavarala.
Čim je počeo da oboleva njegov lični doktor Drago Mirković je nagovarao Stepu da se pregleda i leči, ali on je to odbio.
Foto: Vikipedija/Javno vlasništvo
U avgustu 1924. počeo je misliti da sebi sazida grobnicu. Nekoliko puta je šetao čačanskim grobljem tražeći zgodno mesto sa koga se proteže lep pogled i vidik. Naviknut kao komandant da posmatra okolinu sa najviše tačke, on je izabrao najizdignutije mesto u groblju i tu mu je sagrađena grobnica. Dok je pravljena grobnica Stepa je često odlazio i sedeo pored novog groba, a kada je grobnica bila završena kamenorezac je u spomenik utisnuo slavna mesta pobeda Druge armije na šta se Stepa naljutio ali je bilo prekasno.
U političkom životu Stepa nije hteo da učestvuje. Jedino je učestvovao u radu Narodne odbrane, organizacije koja je imala za cilj da okuplja narod na patriotskoj osnovi, što ga je izuzetno radovalo. Radeći onako kako je navikao u vojsci, on je u Narodnu odbranu uneo aktivnost, posao je krenuo i pododbori su počeli da niču širom Jugoslavije. Međutim, čim je primetio 1926. godine da organizacija poprima političke pretenzije podneo je ostavku. I tek nakon intervencije njegovih saradnika i ubeđenja da organizacija neće postati politička partija pristao je da otputuje u Beograd na kongres Narodne odbrane. Na putu za Beograd kad su pravili pauzu na Rudniku, vojvoda se prisetio svog saborca i komandanta iz rata vojvode Putnika. Počeo je da priča kako je vojvoda Putnik generalštabne pravilnike tuda izvodio na teren. Često je ponavljao da je vojvoda Putnik bio njegov učitelj i komandant, mladalački ushićen i bez trunke zavisti. Po dolasku na kongres, delegati su ga zbog zasluga za organizaciju "Narodna odbrana", proglasila za doživotnog predsednika. Nakon ovoga Stepa je izašao na govornicu i izgovorio:
"Iz, naroda sam ponikao; on me je načinio ovim što sam; moram se pokoravati njegovoj volji i služiti mu do poslednjeg daha."
Početkom 1928. godine saopštili su mu da će se naredni kongres održati u Sarajevu, što ga je veoma obradovalo. Napomenuo je da se kongres održava svake druge godine u drugom mestu. Obećao je da će doći ali je bio sprečen. Sredinom 1928. počeo je značajnije da oboleva. Bolest ga je prikovala za postelju osam meseci. Starost i ratni napori iscrpli su njegov organizam. Tek kad je bolest uzela maha pristao je na nagovor porodice da ga pregledaju lekari, međutim već je bolest uzela maha da se nije mogao pomerati. Pre smrti predvideo je sve što je trebalo za sahranu. Od svoje skromne vojvodske plate za vreme službe uštedeo je koliko je mislio da će biti potrebno za pogreb. Kad je osetio da mu se bliži kraj, predao je svojoj supruzi dva zamotuljka sa novcem: u jednom je bio novac za sahranu, a drugi je bio za nju i njen dalji život. Zatim je odredio uniformu koju će obući i odabrao ordenje koje će staviti na uniformu. Na kraju je rekao da se sablja koju je dobio na dar od svojih oficira kao komandant 6. puka 1898. godine, položi na njegov kovčeg.
Foto: Vikipedija/Javno vlasništvo
Vojvoda Stepan I. Stepanović je preminuo 27. aprila 1929. godine u 10,30 časova pre podne. Pred samu smrt pokušao je da se pokrene i da nešto kaže. Napregnuvši svu svoju snagu, izustio je svojim sitnim i slabašnim glasom dve reči:
"Polazite napred."
Glas o smrti vojvode Stepe Stepanovića ožalostio je čitavu zemlju. Žalost je bila iskrena i duboka. U mnogim domovima borbi Druge armije prekaljeni ratnici su plakali za svojim komandantom. Na hiljade telegrama je stiglo u Čačak i Beograd, u kojima su ljudi raznih zanimanja i uzrasta izražavali bol za preminulim vojvodom.
Dan nakon smrti Vojvode Stepe Stepanovića, na inicijativu Narodne odbrane, održan je zbor više od 200 građana Čačka, u sali hotela Kren, na kome je odlučeno: „Da se u gradu Čačku stalnom mestu življenja neumrlog Vojvode Stepe – mestu u kome je njegovo telo našlo večni odmor – podigne takav spomenik-dom u kome bi se smestio muzej i sva kulturna nacionalna viteška, humana društva u varoši Čačku. U tom cilju da bi ovaj spomen-dom bio delo celokupnog naroda, zbor je izabrao sledeći širi Odbor za podizanje spomenika Vojvodi Stepi, stavljajući mu u dužnost da se taj odbor konstituiše i stvori izvršni odbor, koji će na se primiti dužnost prikupljanja priloga iz cele države, kako bi spomen-dom bio dostojan imena narodnog velikana.“ U širi odbor su ušli: veliki župan Raške oblasti, komandant mesta, predsednik opštine Čačak, dr Mihailo Radović, inž. Svetolik Stanković, dr Vitomir Govedarović, hirurg, penzioneri Savko Filipović, Milivoje Filipović i Brana Obradović, trgovci Raša Gavrović, Nikola Nikolić, Dragiša Terzić, Čeda Solujić, Miodrag Vasić, advokat, gđa Vojinovićka, gđa Terzićka, Vladimir Vojinović, direktor, i predstavnici brojnih udruženja i društava iz varoši. U narednim godinama Odbor je prikupljao novac za gradnju spomen-doma, ali je velika ekonomska kriza uslovila da se prikupljeni novac preusmeri ka novoizgrađenoj školi koja je dobila ime „Državna narodna škola Vojvoda Stepa u Čačku“ (4. januar 1937). Danas je to OŠ „Milica Pavlović“.
Foto: Vikipedija/Javno vlasništvo
29. aprila 1929. godine na osnovu naredbe velikog župana Raške oblasti formiran je odbor za sahranu Vojvode Stepe. Utvrđena je putanja pogrebne povorke, koja je išla ulicama: Gospodar Jovanova, Kralja Milana, Veliki pijac, Knez Mihaila, Male Pijace i Obilićeva do groblja.
Sahrana je održana 30. aprila 1929. godine, a njoj su prisustvovali kralj Aleksandar I Karađorđević, članovi kraljevske vlade, oficirskog kora, ratni drugovi, delegacije savezničkih zemalja, porodica, patrijarh srpski Dimitrije, vladika žički Jefrem Bojović (brat vojvode Petra Bojovića) sa sveštenstvom i nekoliko hiljada građana. To je ujedno bio najveći javni skup u Čačku između dva svetska rata, kako po broju učesnika, tako i po društvenom ugledu i značaju prisutnih na sahrani. Škole nisu radile, sve radnje u varoši toga dana bile su zatvorene od 12 časova pa sve do kraja sahrane, preduzete su posebne mere bezbednosti. Sopstvenici radnji i građani su bili obavezni i da „paze i motre o tome: ko sve i sa kakvim ciljem u njihovim kućama, radnjama, zgradama i dvorištima bude dolazio ili se bavio za vreme sahrane“. U varoši su bile istaknute državne zastave i crne zastave u znak žalosti za velikim vojskovođom. Pogrebna povorka je od crkve do groblja organizovano, peške, nekoliko sati prolazila kroz grad dok su varoš nadletali avioni.
Domaća štampa i veliki svetski listovi doneli su opširne nekrologe. Strana štampa ga je opisala kao nacionalnog junaka srpskog naroda i uvrstila ga u red najvećih vojskovođa Prvog svetskog rata. Tako je vojvoda Stepa Stepanović kao veliki vojskovođa, zajedno sa njegovom slavom ovekovečenom Drugom armijom, ušao u istoriju svog naroda.
NJegov spomenik je zaslugom vandala oskrnavljen septembra 2012. godine kada je otkinut ukrasni lovorov venac od mesinga. Naknadno je urađena replika i postavljena ponovo na spomenik.
Osim spomenika u Čačku, u Beogradu glavna ulica na Voždovcu nosi njegovo ime, u rodnom Kumodražu podignut je spomenik i osnovna škola dobila je njegovo ime.
Foto: Vikipedija/Javno vlasništvo
Selo Marin Majur kod Novog Sada od 1927. zove se Stepanovićevo, jedno selo u Banatu, blizu srpsko-rumunske granice, u opštini Nova Crnja, nosi ime Vojvoda Stepa. Po njemu se zovu OŠ „Vojvoda Stepa” Beograd i OŠ „Stepa Stepanović” Gornja Gorevnica.
Srpski pesnik Aleksa Šantić je blizu Mostara 1919. u njegovu čast napisao pesmu „Vojvodi Stepi“. U Domu vojske Srbije u Beogradu se od 15. januara 2016. godine nalazi njegova bista.
BONUS VIDEO:
