Док западна култура често наглашава страх од старења, боре, менопаузу и губитак енергије, источњачка мудрост већ вековима учи да права срећа долази тек када отпустимо оно што нас кочи изнутра. Није тело оно што нас највише стари, већ терет мисли које носимо.
Учитељи из зен традиције, таоизма и будизма наглашавају да је човек оно што мисли. Мисли обликују наше емоције, емоције обликују одлуке, а одлуке живот.
Зато жене које закораче у шесту деценију, ако желе да очувају унутрашњи мир и пронађу нову димензију среће, морају да науче да избаце четири врсте мисли које су попут невидљивих окова.
Које су то мисли, зашто су толико опасне и како их можемо ослободити? Права слобода почиње у глави.
1. Шта би било да је било
Прва врста мисли коју жена након педесете мора одбацити јесу оне које се врте око прошлости. "Шта би било да сам одабрала другог партнера?“, "Да сам завршила онај факултет, мој живот би био другачији“, "Да сам ризиковала с послом, данас бих била успешна.“
Прочитајте још
Фото: Профимедиа
Источњачка мудрост јасно каже: прошлост је илузија. Она постоји само у нашим сећањима, а сећања су варљива. Када се стално хранимо мислима о прошлим приликама и пропуштеним шансама, ми у садашњости не живимо пуним плућима.
Зен учитељи саветују да ум треба третирати као врт. Ако га стално заливамо мислима о прошлости, не остављамо места да никну нови цветови. Зато жена у педесетима мора да научи да прихвати све што је било – и добро и лоше – као драгоцену лекцију, а не као терет. Практичан савет: сваки пут кад се појави мисао "шта би било да…“, треба заменити реченицом: "Сада сам овде. Сада бирам како ћу живети.“
2. Прекасно је за мене
Друга врста деструктивних мисли јесте уверење да је "прекасно“. Прекасно за љубав, прекасно за нови посао, прекасно за учење, прекасно за промену.
У таоистичкој филозофији постоји изрека: "Бамбус се савија, али никад не пуца.“ То значи да живот увек пружа нову прилику за раст, без обзира на годинw. На Западу се често верује да је педесета граница иза које више нема великих промена. А Исток учи супротно – управо тада долази време унутрашњег буђења.
Жена која у педесетим одбаци мисао да је "прекасно", заправо улази у простор слободе. То је време када деца често одрастају и осамостаљују се, а жена коначно може посветити време себи. То је прилика за нову каријеру, учење језика, путовања или чак љубав коју никад није доживела на прави начин.
Пример: многе жене у Јапану након педесете уписују калиграфију, бонсаи уметност или борилачке вештине. За њих то није "прекасно", него идеално доба за нову дисциплину.
3. Шта ће други рећи
Трећа врста мисли коју жена мора одбацити јесу оне везане за мишљење других људи. Читав живот многе жене носе терет туђих очекивања – родитеља, партнера, деце, колега, па чак и комшија.
Будистичка филозофија јасно учи: патња настаје кад покушавамо да контролишемо оно што није у нашој моћи. А других људи управо су то – изван мишљења наше контроле. Када жена стално размишља о томе шта ће комшија рећи ако крене на плес у педесетој, или шта ће породица мислити ако одлучи да се разведе и започне нов живот, она заправо предаје властиту моћ у руке другима.
Фото: Профимедиа
Исток саветује пут унутрашњег ауторитета – ослушкивање себе, а не гомиле. У педесетима је крајње време да жена схвати да њен живот припада само њој. Мишљења долазе и пролазе, али унутрашњи мир остаје.
Практична вежба: сваки пут када ухватите себе да размишљате о томе "шта ће други рећи“, поставите питање: "А шта ја кажем на то?“
4. Морам све контролисати
Четврта врста мисли која уништава мир јесу оне везане за сталну потребу за контролом. Жене често носе огромну одговорност: за децу, кућу, посао, родитеље, па чак и за осећања других људи. У педесетима, када би требало осетити олакшање и слободу, многе се и даље муче с идејом да "све мора бити под конац“.
А према источњачким учењима - контрола је илузија. Живот је попут реке – покушамо рукама зауставити воду, али ће она увек пронаћи свој пут.
Жена која се ослобађа потребе да све контролише отвара простор за радост и спонтаност. То не значи неодговорност, него прихватање да живот тече и да није свака ситуација у нашим рукама.
Таоизам учи о "ву веи" – принципу деловања без форсирања. То значи живети тако да препознајемо када треба пустити, а када деловати. За жену у педесетима то је можда најважнија лекција: не мора све сама, не мора све одмах, не мора све савршено.
Кључ среће након 50.
Када жена успе да избаци ове четири врсте мисли – везаност за прошлост, уверење да је касно, опсесију мишљењем других и потребу за контролом – пред њом се отвара простор слободе. Источњачка мудрост каже да срећа није циљ, већ стање ума.
Срећа након педесете долази из једноставних ствари: јутарње шетње, шоље кафе у тишини, разговори са пријатељима, учење нечег новог или једноставно осећаја да више никоме ништа не мора доказивати.
Управо зато источни учитељи тврде да је педесета година прекретница – тренутак када жена може први пут у животу заиста бити своја.
Жена која у педесетој одбаци све поменуте улази у своје најзрелије и најслободније раздобље живота. Источњачка мудрост нас учи да унутрашњи мир долази онда када престанемо водити рат са собом.
Срећа није изван нас – она је у нашој способности да отпустимо. Зато педесета година не значи крај, него нови почетак. Кључ за тај нови живот крије се у глави – у четири мисли којих се треба заувек ослободити, пише Сенса.
БОНУС ВИДЕО:
