Бој на Косову вечита је и неисцрпна тема за историчаре, сликаре, за стварање легенди и митова, откривање истине... Веле да Срби једини на свету славе свој пораз, велича се жртва Лазарева и јунака на Видовдан, ломе се копља о томе да ли су звона на париском Нотр Даму звонила у част српске победе, баш као да ли је Обилић заиста постојао... И поставља се питање зашто Турци ту своју победу не славе ни дан данас?
Проф. др Драган Симеуновић, редовни професор Факултета политичких наука, пренео је своја сазнања из војног музеја у Истанбулу гостујући на ТВ Храм.
- Препоручујем свакоме да оде тамо, то је огроман музеј, јер они су војничка нација. У низу слика које приказују турске победе, недостаје слика Косовске битке. И када сам питао жену која нас је водила, искусни је кустос, она је рекла то није била турска победа! - казао је професор, па наставио:
Фото: Д. Миловановић
- Благо вама, оно што ви не сматрате победом, ми стално вековима помињемо као тежак пораз. Па каже: "Молим вас, ми смо изгубили два владара, једног султана и престолонаследника који је требао да буде устоличен. И војска се вратила". Нико од војске није остао да задржи парче територије, а хронике показују су копља била оборена, да није било тимпана и зурли, и свега онога што иде уз минималне победе! Дакле, апсолутно није била победа и слике никад бити неће.
Косовска битка се одиграла по јулијанском календару 15. јуна 1389. године. Османлије је предводио султан Мурат I са синовима Бајазитом и Јакубом Челебијом, а супроставили су им се Срби које су под своју команду окупили кнез Лазар Хребељановић, Вук Бранковић, Влатко Вуковић Косача. У предању се усталила прича о издаји, коју поједини историчари покушавају да оповргну.
Прочитајте још
Фото: З. Кнежевић, репринт ТВ Новости
Тај бој у којем је убијен турски султан, али и српски кнез, у којем је Бајазит усмрио брата Јакуба како би се домогао престола - успорио је привремено ширење Османског царства на Запад.
Иначе, Тврко I Котроманић, који се крунисао у Милешеви за краља Срба Босне, Приморја и Хумске земље, узевши титуларно име свих Немањића - Стефан, писао је о великој победи Хришћана.