Dodaj Nportal kao svoj Google izvor
Други челници следили су Стармеров пример, укључујући главног секретара НАТО-а Марка Рутеа, који је Трампа - већ „опевано”, али бизарно - назвао „татицом” на самиту НАТО-а 2025.
У свом другом мандату Трамп је добио стварну прилику да обликује свет по властитој слици и врати Сједињеним Државама место неупитног вође слободног света. Но уместо тога, Трамп је наставио да напада и насрће на савезнике и одбацује досадашњу улогу Беле куће у свету.
Но, Европљани сада одговарају истом мером, пише награђивани новинар Луке Мекги у магазину Форејн Полиси.
Европски челници су, како наводи, радо одржавали добре односе са Трампом јер су веровали да су им Сједињене Државе и даље потребне. После Хладног рата, Европа је деценијама живела у летаргији и самозадовољству кад је реч о властитој одбрани, при чему је углавном подређен проатлантски положај имао смисла. Европа је пристала да буде својеврсна испостава америчке спољне политике у замену за то да Вашингтон финансира њену сигурност и осигурава повлашћен приступ тржишту.
Поступно удаљавање
Та је рачуница сада много мање сигурна, а неколико је питања која би себи у свом разматрању нове реалности Европљани могли да поставе. На пример, каква је вредност лагодног и самозадовољног аранжмана ако Сједињене Државе изненада повуку 5.000 војника из Немачке или уведу царине без очитог разлога? Исплати ли се уопште улагивати се Трампу када вас понижава шалама о породичном насиљу, као што је учинио француском председнику Емануелу Макрону, или када тврди да се политички неутрални шеф државе приватно сложио да Иран не би смео да има нуклеарно оружје, као што је рекао за краља Чарлса?
Прочитајте још
Фото: Depositphotos/Maksym Yemelyanov
Савезничко ласкање Трампу није се сводило само на гестове и речи - његов повратак у Овалну собу изазвао је талас повећања потрошње на одбрану међу чланицама НАТО-а. Европске државе надоместиле су америчку помоћ Украјини, чак и када је то значило практично пребацивање новца америчким произвођачима оружја.
Велика Британија потписала је са Трампом историјски фармацеутски споразум који ће британски јавни здравствени систем коштати више од 4 милијарде долара годишње, а упркос Трамповим сталним критикама и притужбама на НАТО-ове савезнике, посебно европске, америчка војска користила је војне базе и ресурсе широм Европе у операцијама против Ирана, иако Бела кућа притом ни о чему није обавештавала европске челнике.
Сви темељни аргументи за одржавање добрих односа са Трампом - од практичних до економских - и даље постоје. Европа, наводи аутор, не може преко ноћи да замени сигурносну инфраструктуру коју осигурава Вашингтон нити може једноставно да преусмери своје трговинске односе са САД негде другде. Но зато се може поступно удаљавати од претеране зависности од САД доношењем дугорочних одлука које Европи враћају стратешки суверенитет, док истовремено Трампа на површном нивоу одржавају задовољним.
Тихо напуштање и ‘коалиција вољних‘
Зато је Европа почела „тихо да напушта” трансатлантски савез, како је недавно написала Рyм Момтаз из Карнеги Јуроп центра, истакавши да су неки традиционални заговорници атлантизма недавно за дугорочне структурне уговоре одабрали европске пружаоце услуга уместо америчких. Холандска средишња банка, пак, одустала је од Амазон Вeб Сервиса и као пружаоца клауд услуга одабрала немачки Лидл, док је данско министарство одбране одлучило да купи француско-италијански систем противваздушне обране САМП/Т уместо америчких батерија Патриот.
Фото: Depositphotos/PromesaStudio, Alex Brandon/AFP/Profimedia
Иако се, како Момтаз исправно примећује, наводи Мекги, ти кораци предузимају из практичних разлога због опште непоузданости коју је донео „трампизам”, то не значи да се предузимају без самопоуздања. Разговори са европским и НАТО-овим званичницима показују да се стално стање кризе, које је обележило Трампов први мандат и прву годину другог мандата, поступно ублажава јер европске земље постају сигурније у властиту способност обликовања своје безбедносне будућности.
Пример за то је, наводи, „коалиција вољних”, британско-француски пројекат средњих сила које слично размишљају и спремне су да подрже украјинску борбу против Русије. Кроз ту је коалицију 35 држава - укључујући и неевропске земље попут Аустралије, Јапана и Канаде - окупљених око заједничког циља усмереног на европску сигурност, како је недавно изразио уверење канадски премијер Марк Карни на састанку Европске политичке заједнице, да ће се „међународни поредак поновно изградити, али из Европе”.
Нада је да би нови европски поредак који Карни описује укључио и послератну Украјину. Чудна карактеризација Украјине као земље „без икаквих карата” или незахвалне рупе без дна за новац, како су то сугерисали Трамп и његов заменик Џ. Д. Венс, лако се побија када се види да украјински председник Володимир Зеленски путује Блиским истоком и склапа споразуме са заливским државама којима Украјина нуди заштиту од Ирана, примећује Мекги. А иако је Украјини потребна финансијска помоћ, њене су оружане снаге, како оцењује, вероватно међу најделотворнијима и најискуснијима на свету те ће стога бити кључни део сваког будућег европског савеза.
Фото: Depositphotos/franckito
Мање ентузијазма и Карнијева ‘поука‘
Карни и његови партнери у „коалицији вољних” то разумеју на начин који америчка администрација очито не разуме. Чак и почетком ове године, па и после почетка Трампових напада на Иран, амерички савезници покушавали су америчког председника да задрже у „табору”. То чине и даље, наглашава аутор, али с мање ентузијазма и очекивања те, што је кључно, с друкчијим циљем - оним који их више не оставља беспомоћно зависним од Сједињених Држава.
Већ сада се може видети како земље припаднице „коалиције вољних” сарађују на пројектима попут јапанског борбеног авиона нове генерације, при чему се Токио окренуо европским партнерима уместо САД. У међувремену се коначно обликује и програм Европске уније вредан 150 милијарди евра за зајмове за наоружање, док су Пољска и Литванија спремне да постану прве земље које ће потписати споразуме вредне око 50 милијарди евра, оптимистично набраја Мекги.
Геополитичке промене обично се крећу темпом тешко натовареног танкера за нафту, но десет година после прве шокантне Трампове победе, сви драматични испади и френетични медијски циклуси полако су и суптилно натерали тај танкер да промени смер, пише Мекги за Форејн Полисy и закључује да ће бити потребно веома пуно да савезници, посебно у Европи, поновно обрну тај смер уназад.
БОНУС ВИДЕО:
