Dodaj Nportal kao svoj Google izvor
Drugi čelnici sledili su Starmerov primer, uključujući glavnog sekretara NATO-a Marka Rutea, koji je Trampa - već „opevano”, ali bizarno - nazvao „taticom” na samitu NATO-a 2025.
U svom drugom mandatu Tramp je dobio stvarnu priliku da oblikuje svet po vlastitoj slici i vrati Sjedinjenim Državama mesto neupitnog vođe slobodnog sveta. No umesto toga, Tramp je nastavio da napada i nasrće na saveznike i odbacuje dosadašnju ulogu Bele kuće u svetu.
No, Evropljani sada odgovaraju istom merom, piše nagrađivani novinar Luke Mekgi u magazinu Forejn Polisi.
Evropski čelnici su, kako navodi, rado održavali dobre odnose sa Trampom jer su verovali da su im Sjedinjene Države i dalje potrebne. Posle Hladnog rata, Evropa je decenijama živela u letargiji i samozadovoljstvu kad je reč o vlastitoj odbrani, pri čemu je uglavnom podređen proatlantski položaj imao smisla. Evropa je pristala da bude svojevrsna ispostava američke spoljne politike u zamenu za to da Vašington finansira njenu sigurnost i osigurava povlašćen pristup tržištu.
Postupno udaljavanje
Ta je računica sada mnogo manje sigurna, a nekoliko je pitanja koja bi sebi u svom razmatranju nove realnosti Evropljani mogli da postave. Na primer, kakva je vrednost lagodnog i samozadovoljnog aranžmana ako Sjedinjene Države iznenada povuku 5.000 vojnika iz Nemačke ili uvedu carine bez očitog razloga? Isplati li se uopšte ulagivati se Trampu kada vas ponižava šalama o porodičnom nasilju, kao što je učinio francuskom predsedniku Emanuelu Makronu, ili kada tvrdi da se politički neutralni šef države privatno složio da Iran ne bi smeo da ima nuklearno oružje, kao što je rekao za kralja Čarlsa?
Pročitajte još
Foto: Depositphotos/Maksym Yemelyanov
Savezničko laskanje Trampu nije se svodilo samo na gestove i reči - njegov povratak u Ovalnu sobu izazvao je talas povećanja potrošnje na odbranu među članicama NATO-a. Evropske države nadomestile su američku pomoć Ukrajini, čak i kada je to značilo praktično prebacivanje novca američkim proizvođačima oružja.
Velika Britanija potpisala je sa Trampom istorijski farmaceutski sporazum koji će britanski javni zdravstveni sistem koštati više od 4 milijarde dolara godišnje, a uprkos Trampovim stalnim kritikama i pritužbama na NATO-ove saveznike, posebno evropske, američka vojska koristila je vojne baze i resurse širom Evrope u operacijama protiv Irana, iako Bela kuća pritom ni o čemu nije obaveštavala evropske čelnike.
Svi temeljni argumenti za održavanje dobrih odnosa sa Trampom - od praktičnih do ekonomskih - i dalje postoje. Evropa, navodi autor, ne može preko noći da zameni sigurnosnu infrastrukturu koju osigurava Vašington niti može jednostavno da preusmeri svoje trgovinske odnose sa SAD negde drugde. No zato se može postupno udaljavati od preterane zavisnosti od SAD donošenjem dugoročnih odluka koje Evropi vraćaju strateški suverenitet, dok istovremeno Trampa na površnom nivou održavaju zadovoljnim.
Tiho napuštanje i ‘koalicija voljnih‘
Zato je Evropa počela „tiho da napušta” transatlantski savez, kako je nedavno napisala Rym Momtaz iz Karnegi Jurop centra, istakavši da su neki tradicionalni zagovornici atlantizma nedavno za dugoročne strukturne ugovore odabrali evropske pružaoce usluga umesto američkih. Holandska središnja banka, pak, odustala je od Amazon Veb Servisa i kao pružaoca klaud usluga odabrala nemački Lidl, dok je dansko ministarstvo odbrane odlučilo da kupi francusko-italijanski sistem protivvazdušne obrane SAMP/T umesto američkih baterija Patriot.
Foto: Depositphotos/PromesaStudio, Alex Brandon/AFP/Profimedia
Iako se, kako Momtaz ispravno primećuje, navodi Mekgi, ti koraci preduzimaju iz praktičnih razloga zbog opšte nepouzdanosti koju je doneo „trampizam”, to ne znači da se preduzimaju bez samopouzdanja. Razgovori sa evropskim i NATO-ovim zvaničnicima pokazuju da se stalno stanje krize, koje je obeležilo Trampov prvi mandat i prvu godinu drugog mandata, postupno ublažava jer evropske zemlje postaju sigurnije u vlastitu sposobnost oblikovanja svoje bezbednosne budućnosti.
Primer za to je, navodi, „koalicija voljnih”, britansko-francuski projekat srednjih sila koje slično razmišljaju i spremne su da podrže ukrajinsku borbu protiv Rusije. Kroz tu je koaliciju 35 država - uključujući i neevropske zemlje poput Australije, Japana i Kanade - okupljenih oko zajedničkog cilja usmerenog na evropsku sigurnost, kako je nedavno izrazio uverenje kanadski premijer Mark Karni na sastanku Evropske političke zajednice, da će se „međunarodni poredak ponovno izgraditi, ali iz Evrope”.
Nada je da bi novi evropski poredak koji Karni opisuje uključio i posleratnu Ukrajinu. Čudna karakterizacija Ukrajine kao zemlje „bez ikakvih karata” ili nezahvalne rupe bez dna za novac, kako su to sugerisali Tramp i njegov zamenik DŽ. D. Vens, lako se pobija kada se vidi da ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski putuje Bliskim istokom i sklapa sporazume sa zalivskim državama kojima Ukrajina nudi zaštitu od Irana, primećuje Mekgi. A iako je Ukrajini potrebna finansijska pomoć, njene su oružane snage, kako ocenjuje, verovatno među najdelotvornijima i najiskusnijima na svetu te će stoga biti ključni deo svakog budućeg evropskog saveza.
Foto: Depositphotos/franckito
Manje entuzijazma i Karnijeva ‘pouka‘
Karni i njegovi partneri u „koaliciji voljnih” to razumeju na način koji američka administracija očito ne razume. Čak i početkom ove godine, pa i posle početka Trampovih napada na Iran, američki saveznici pokušavali su američkog predsednika da zadrže u „taboru”. To čine i dalje, naglašava autor, ali s manje entuzijazma i očekivanja te, što je ključno, s drukčijim ciljem - onim koji ih više ne ostavlja bespomoćno zavisnim od Sjedinjenih Država.
Već sada se može videti kako zemlje pripadnice „koalicije voljnih” sarađuju na projektima poput japanskog borbenog aviona nove generacije, pri čemu se Tokio okrenuo evropskim partnerima umesto SAD. U međuvremenu se konačno oblikuje i program Evropske unije vredan 150 milijardi evra za zajmove za naoružanje, dok su Poljska i Litvanija spremne da postanu prve zemlje koje će potpisati sporazume vredne oko 50 milijardi evra, optimistično nabraja Mekgi.
Geopolitičke promene obično se kreću tempom teško natovarenog tankera za naftu, no deset godina posle prve šokantne Trampove pobede, svi dramatični ispadi i frenetični medijski ciklusi polako su i suptilno naterali taj tanker da promeni smer, piše Mekgi za Forejn Polisy i zaključuje da će biti potrebno veoma puno da saveznici, posebno u Evropi, ponovno obrnu taj smer unazad.
BONUS VIDEO:
