Патријарх Павле: "Због овога долази до раскола у породици"

Брат престане да разговара са братом, родитељи се удаље од деце, рођаци постану странци, а људи који су некада били нераздвојни почну да живе једни поред других као да се никада нису познавали.

Патријарх Павле је кроз своје поруке често говорио о људским слабостима које могу да наруше односе и објасне због чега долази до оваквих подела. Према његовим поукама, проблем често није у једној великој свађи, већ у особинама које се временом накупљају и полако разарају однос.

Када сујета постане важнија од љубави

Један од највећих проблема међу људима јесте сујета. Управо она може да учини да човек више размишља о томе ко је коме шта рекао, ко је први погрешио и ко треба да се извини, него о томе како да се однос сачува.

У породици то може бити посебно погубно.

Једна реченица изговорена у љутњи постане разлог за нову свађу. После ње долази ћутање, затим замерање, па избегавање. Временом се свака нова ситуација посматра кроз старе проблеме и оно што је некада била ситница прераста у велики јаз.

Често нико не жели да направи први корак јер би то, у њиховим очима, значило да су "попустили".

А управо ту сујета почиње да буде јача од љубави.

Фото: KOCA SULEJMANOVIC/AFP/Profimedia

 

Најближи се често највише повређују

Парадокс породичних односа јесте у томе што нас највише могу повредити управо људи од којих очекујемо највише.

Од брата очекујемо да нас разуме. Од родитеља очекујемо подршку. Од детета очекујемо захвалност. Од партнера очекујемо да буде уз нас.

Када се та очекивања не испуне, настаје разочарање. А из разочарања лако настају љутња и замерање.

Патријарх Павле је својим учењима подсећао да човек не треба да дозволи да га повређеност претвори у огорченост. Јер када се увреда дуго носи у себи, она престаје да буде само сећање на један догађај и постаје начин на који гледамо читав однос.

Проблем настаје када нико не жели да опрости

Породице се ретко распадају због једне свађе. Много чешће се удаљавање догађа постепено.

Један разговор остане нерешен. Други се никада не обави. Неко чека извињење, други чека да овај први направи корак. Прођу месеци, затим године, а оно што је некада могло да се реши једним искреним разговором постане дубок породични раскол.

Опростити, међутим, не значи рећи да се нешто лоше није догодило. Опрост значи одлучити да нећемо дозволити да нас једна повреда заувек одређује.

Управо зато је спремност на опроштај једна од најважнијих ствари за очување породичних односа.

Када свако жели да буде у праву, породица губи

Још један разлог због којег се људи удаљавају јесте потреба да стално доказују да су они у праву.

У расправама се често заборави шта је уопште био почетни проблем. Уместо да се пронађе решење, разговор се претвара у такмичење – ко је више пута погрешио, ко је коме шта рекао пре десет година и ко је први почео.

Тада више није важно помирење. Важно је победити.

А у породици, када једна особа „победи“ у свађи, често нико заправо не добије.

Однос губи.

Фото: Инстаграм принтскрин/patrijarhpavle_

 

Различитост није разлог за мржњу

Чак и људи који одрастају под истим кровом могу постати потпуно различити. Имају другачије карактере, изборе, животне вредности и погледе на свет.

Проблем настаје када желимо да друга особа буде онаква какву смо је ми замислили.

Патријарх Павле је наглашавао значај толеранције и разумевања. Не морамо да мислимо исто да бисмо се волели. Не морамо да одобравамо сваки туђи избор да бисмо показали поштовање.

Породица не мора да буде заједница људи који се у свему слажу. Она би требало да буде место у којем људи могу да буду различити, а да се због тога не престану волети.

Најопаснија је тишина која траје годинама

Можда највећи проблем није сама свађа, већ оно што долази после ње.

Када људи престану да разговарају, почињу да стварају сопствене верзије приче. Свако у својој глави има објашњење због чега је онај други крив. Без разговора нема могућности да се чује друга страна, па се љутња само учвршћује.

Године могу проћи у тишини.

А онда се људи једног дана запитају како су од најближих постали странци.

Зато је важно разговарати док још постоји могућност да се нешто поправи. Некада је довољан један позив. Некада једно „недостајеш ми“. Некада је потребно само признати да смо погрешили.

Фото: Depositphotos/PeopleImages.com

 

Љубав није довољна ако нема поштовања

Патријарх Павле је кроз своје поруке подсећао на оно што се лако заборавља - није довољно рећи да некога волимо. Љубав се показује начином на који се према тој особи понашамо.

Ако нема поштовања, разумевања, стрпљења и спремности да саслушамо другога, љубав временом може бити затрпана замеркама.

Зато се здрави породични односи не граде само великим гестовима. Граде се свакодневно – начином на који разговарамо, како реагујемо када смо љути, да ли умемо да кажемо „извини“ и да ли смо спремни да опростимо.

Породица се не чува тиме што ћемо увек бити у праву

Једна од најважнијих порука која се може извући из учења Патријарха Павла јесте да човек мора прво да погледа себе.

Лако је пронаћи туђу грешку. Много је теже признати сопствену.

Лако је рећи „он је мене повредио“. Много је теже запитати се: "Да ли сам и ја некога повредио?"

Управо од тог питања може почети помирење.

Јер неке породице не престану да се воле. Оне само престану да разговарају.

А иза многих породичних раскола не стоји недостатак љубави, већ превише поноса, неизговорених речи, нагомиланих замерки и чекања да неко други направи први корак.

Зато је можда најважније питање које себи можемо поставити када дође до сукоба са неким кога волимо: Да ли ми је важније да будем у праву или да сачувам однос?

Одговор на то питање често одлучује да ли ће се међу најближима изградити још већи зид  или ће коначно почети да се руши.

(Она.рс)

БОНУС ВИДЕО: