Dodaj Nportal kao svoj Google izvor
Једина је особа из Хрватске која је два пута била на насловној страни угледног и утицајног магазина "Time", позивали су га и долазили му у госте најважнији државници света, али једино што је још желео да би заиста комплетирао лични успех била је Нобелова награда за мир. То се ипак није догодило, а најближи овој награди био је 1973. године.
Фото: Barba/Alamy/Profimedia
Одлука да се лобира на све стране донета је на државно-партијском нивоу 1972. Тита је требало да предложе Вили Брант, немачки политичар и државник који је и сам добио ову престижну награду годину дана раније, затим индијска премијерка Индира Ганди, па етиопски цар Хајле Селасије, бивши генерални секретар УН из Бурме У Тант, Хабиб Бургиба, председник Туниса, као и италијански политичар Пјетро Нени, председник Финске Урхо Калева Кеконен и председник Светског јеврејског конгреса Нахум Голдман.
Ипак, ни ово утицајно друштво није било довољно да Тито добије Нобелову награду, а зашто се то није догодило, описао је у својим књигама Перо Симић, аутор бројних биографских књига о Титу.
Целу акцију координисао је Рато Дугоњић, тадашњи потпредседник Председништва СФРЈ, а према писању публицисте Мила Глигоријевића, о томе је Владимир Дедијер једном рекао:
– Мене је позвао Дугоњић и питао бих ли подржао Титову кандидатуру? Рекао сам му да ћу подржати кандидатуру, али да га морам упозорити на важну чињеницу, а то је да Тито није ни Јеврејин, ни масон. А ту награду добијају само они.
Прочитајте још
Ипак неуспех
Милан Терзић записао је да је у поверљивим документима ССИП-а (Савезног секретаријата за иностране послове) наведено да је акцију требало водити дискретно, да у случају неуспеха информација не дође у јавност, што због Титовог угледа, то и због угледа целе државе.
Титову кандидатуру Комитету за доделу награде поднели су председник парламента Луксембурга Пјер Грегоар и председник Савеза учесника покрета отпора у Немачкој за време Трећег рајха, Карл Ибах.
Радна група ССИП-а морала је да излобира и осигура гласове 30 најутицајнијих државника и политичара из целог света, што није био нимало лак задатак. Но, 12. децембра 1972. у извештају радне групе писало је да „још није утврђено да ли је Грегоар поднео службени писмени предлог“.
Ле Дук То одбио награду
Сви најзначајнији југословенски политичари и дипломате добили су задатак да лобирају и сакупе подршку, али није ишло.
Ранко Ђукић у књизи „Топли зец у Ослу“ наводи да је текст Титове кандидатуре за Нобелову награду припремио Ђорђе Раденковић, тадашњи спољнополитички коментатор дневног листа „Политика“.
Али на крају су у службеној кандидатури остали само цитати значајних политичара који су лепо говорили о Титу. Међу онима који су подржали Титову кандидатуру били су многи из филмског света, Чарли Чаплин, Луис Буњуел, Акира Куросава, Лоренс Оливије, Ингмар Бергман и многи други.
У закључку радне групе од 17. маја 1973. године пише:
– За сада се може закључити да постоји уочљива диспропорција између предлога и подршке нашој кандидатури, који су Нобеловом комитету стигли од угледних личности из света.
У Ослу је 16. октобра 1973. објављена вест да су награду добили амерички државни секретар Хенри Кисинџер и вијетнамски револуционар и политичар Ле Дук То, због смиривања сукоба у Вијетнаму.
Ле Дук То је награду одбио јер, како је рекао, „још се не поштују услови примирја“. Следећег дана „Политика“ је објавила ову вест на трећој страни, без икаквих информација о Титовој кандидатури.
Коштао га сукоб с Израелом
Према наводима изнетим у тексту, приликом гласања за Тита резултат је био 2:2, а пресудни глас био је онај председнице Комитета, која је, наводно, гласала против јер је била удата за Јеврејина и није могла да опрости Титу што је стао на страну Арапа у сукобу с Израелом.
Но, иза Титовог неуспеха, према Дедијеровом мишљењу, крије се и пропуст што се лобирало и код СССР-а, а то је изазвало негодовање западне штампе и западних политичара. "The New York Times" је ову подршку окарактерисао као подршку антиамеричким тежњама СФРЈ. Осим тога, и у Покрету несврстаних имао је проблема јер је Нобелову награду желео и Хајле Селасије.
Организација српске емиграције у Америци, Српска народна одбрана, организовала је протесте у којима је пред Западом оптужила Тита за убиства 400.000 Срба током Другог светског рата, као и за прогоне интелектуалаца.
У марту 1973. СНО је упутио Нобеловом комитету писмо у којем је Тита назвао „диктатором“ и „злочинцем“, а преко израелског конзула у Чикагу покренули су и јеврејско јавно мњење подсећајући на Титову антиизраелску политику. Слична писма стигла су до најзначајнијих политичара у свету, укључујући и Вилија Бранта и амерички Сенат.
Емигрантска антипропаганда
Шведски лист "Sydsvenska Dagbladet" писао је о чисткама и хапшењима у Југославији, а посебно су били активни припадници српске и хрватске емиграције. Било је то време када се режим у Југославији обрачунавао с технократама у државним предузећима и праксисовцима на универзитету.
Драгољуб Мићуновић, један од праксисоваца који се противио догматском марксизму, још давно је причао да је поступак за удаљавање осморо професора и асистената с Филозофског факултета почео 1971. и трајао наредне четири године.
– Тито је силно желео Нобелову награду за мир. Био је ту умешан и војвода луксембуршки, који га је предлагао. Гласине тврде да је он то радио за велики новац. Тита су упозорили да не би било добро да избацује професоре с факултета ако хоће награду.
Брант и Улоф Палме такође су га на то упозорили. Сваке године доносили су нови закон о школству, тражећи формулу како да нас отерају, али никако нису прешли ту факултетску баријеру. Војвода би опет предлагао Тита за награду, али опет би ствар пропала – испричао је Мићуновић и додао:
– Тек кад је схватио да нема ништа од награде, Тито је отерао професоре који су му били трн у оку.
Признао пораз негде пред крај живота
Тито је, према наведеном сведочењу, у једном говору највишим војним и државним функционерима рекао:
– Ја нисам добио Нобелову награду за мир због Голог отока, иако ме је за ову награду предлагало више од стотину државника из целог света. Норвешки краљ тражио је од мене да се извиним пред целим светом због Голог отока. Рекао сам му: „Ако некоме треба да се извиним, онда су то они који су тамо дошли невини. Информбировцима не желим да се извињавам.“ Нобелову награду нисам добио и нисам никога кривио за такву одлуку. Сам сам себи пресудио.
БОНУС ВИДЕО
