Са правном проблематиком Растко Немањић (потоњи Сава) први пут се сусрео током свог краткотрајног боравка у Хумској области (1190/91), где му је отац Стефан Немања поверио поменуту област на управу.
Након одлуке да напусти световни живот и управне дужности, Растко Немањић по свему судећи са неколицином црквених људи упутио се на Свету Гору, која је и тада увелико уживала статус духовног епицентра Православља.
Током боравка на Светој гори његова законодавна делатност је била богата и разноврсна, јер је његову ктиторску активност у светогорским манастирима морали да следе и одговарајући правни кораци, обзиром да је морао да потписује уговоре о куповини имања, градњи верских објеката и слично. Оснивање манастира Хиландара пратио је велики број различитих правних аката међу којима су били и Ктиторска повеља Симеона Немање и Хиландарски типик. Сматра се да је монах Сава доста учествовао у изради ктиторске повеље његовог оца.
Хиландарски типик
Хиландарски типик је средњовековни спис на пергаменту. Написао гa је Свети Сава 1200. године након писања Карејског типика. Свети Сава је типиком одредио норме калуђерског живота у манастиру, као и организацију манастирске управе. Типик је написан по угледу на пролог типика константинопољског манастира Богородице Благодатељице. Овај типик се до данас налази у употреби у манастиру Хиландар као и у бројним монашким заједницама по Србији.
Хиландарски типик рађен је за потребе српске монашке заједнице на Светој Гори. Могуће да је Сава у Карејској келији сам, или уз помоћ своје сабраће радио на изради Хиландарског типика. Хиландарским типиком пренет је у српски манастир на Светој Гори начин монашког живота једног цариградског манастира, а касније ће он бити пренет и у Србију. Нешто раније из пера монаха Саве настао је и Карејски типик. Он је своје име добио по Кареји, месту и манастиру у коме се Сава подвизавао у првим годинама боравка на Светој Гори.
Прочитајте још
Карејски типик је по својој црквенорпавној садржини, по свом формулару и правној терминологији представља самостално законодавно и књижевно дело светог Саве.
Фото: Б.Субашић
У одредбама Карејског типика посебна пажња је била посвећена осигуравању незавинсности ове монашке установе, како од светогорског прота тако и од игумана Хиландара. Повезаност келије са манстиром утврђена је чињеноцом да је упражњено место настојатеља келије попуњавано монахом из хиландарског братства.
По повратку у Србију Сава је у Студеници израдио два правна акта - Студенички типик, и вероватно допуну Немањиној ктиторској повељи са одредбама о економској организацији манастира (касније познатом као Закон светог Симеона и светога Саве). Током Савиног боравка у Солуну 1220. тада већ као Архиепископ Српски саставио је чувену Крмчију или Номоканон.
У питању је компилација састављена од разних канонских зборника (Синтагма канона у 50 наслова патријарха Јована Схоластика, Префотијевски номоканон у 14 наслова), превода одабраних коментара канониста 12. века, Аристина и Зонаре, као и превода Прохирона (Грађанског закона) цара Василија I Македонца. Номоканон светог Саве је јединствени црквено-правни зборник који је имао великог значаја у српској правној историји.
Законоправило је била потупуно нова компилација световног и црквеног права, преузета из византијских извора, али прилагођена друштвеном локалном контексту Србије. Српско средњевековно право није познавало правне нетранспланте јер су сви прописи преузети из римско-византијског права. Србија је постала део европске и хришћанске цивилизације. У Србији, светосавски номоканон назива се и божанским законом. Такође, овим актом дефинисана је и тзв. дијархија - симфонија (однос) између световне и духовне власти.
Законоправило је послужило као основа законодавству српских владара, укључујући и Душанов Законик из 1349. и 1354. године (чланови 6, 8, 11, 101, 109 и 196). Законоправило је постало и први законик обновљене Србије, скоро шест векова касније, када 1804. године почео Први српски устанак. Прота Матеја Ненадовић је тиме настављао Методијев и Савин законодавни рад. На Законоправило наилазимо и у Српском грађанском законику из 1844. године (чланови 93 и 94). У 19. веку је продужено оно што је започето још у 9. веку.
Фото: Архива Новости
И поред вишевековног прекида државности Срби су сачували своју снагу изграђивања и чувања законског поретка.
Организовање архиеписопије пратило је и издавање низа правних аката. Хрисовуља светог Саве и брата му Стефана била је документарна промулгација српске архиепископије и овај документ је познат само по кратком изводу у рукопису Синтагме Матије Властара из 1453. године. Формирање епископија и постављање епископа пратило је издавање одговарајућих аката али ниједан од њих није сачуван. Исто тако од великог броја различитих повеља сачувана је у аутентичном препису само једна, повеља манастиру Светог Николе на скадарском острву Врањини.
За развој српске средњовековне цркве изузетно је значајан Синодик православља који је Сава изнео у оквиру своје беседе одржане у Жичи. Синодик се састоји од два дела: у првом делу прихватају се све позитивно изложене одредбе донете на црквеним саборима, док се у другом делу осуђују елементи неких јеретичких учења (поједини научници претпостављају да је у питању богумилска јерес). У овом документу се види колико је Сава пажљиво настојао да избегне било какво богословско одступање од православног учења.
БОНУС: НАЈАКТУЕЛНИЈИ ВИДЕО СНИМЦИ
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".
