ПОСЛЕ 50 ЛЕТА: Ковачевић открио како су "преварили" Зорана

Многобројна публика је аплаузима дочекала Ковачевића који је казао да му је изузетно драго што је након 25 година поново на Граду театру.

Ковачевић је, између осталог, испричао како је пре тачно пола века настала култна представа "Радован III" и како су "преварили" Зорана Радмиловића и ипак успели да сниме 250. извођење.

- У мом случају време је сада почело да се мери вековима. Педесет година је од премијере “Радована III”, а пре те премијере су били “Маратонци”. Ја сам тада био још увек студент на Академији. Постоји једна суштинска и јако битна разлика између тадашњег времена и овог сада. Када сам то писао на трећој години, ја сам заправо писао причу о једној породици која метафорично може да буде и систем владавине уређене или неуређене државе. Данас ви можете слободно на насловној страни било којих новина или било ког медија да извређате председника државе, а тада сте могли за једну кафанску шалу да одете 10 година на робију - казао је он и открио како је настала чувена представа “Радован III” са Зораном Радмиловићем у главној улози.

Фото: Н. Скендерија

 

- То је једна врло релативна прича о томе шта је боље или шта је горе. Ја сам заправо писао причу о једном тиранину који је газда у својој кући и одлучује о судбини фамилије, у сукобу је са комшијама што је на Балкану ред да се буде. Поднаслов те комедије или драме је “болна прича о самоиздаји”. Он на крају пређе на страну непријатеља. Тешко је поредити и време и представе јер је ту представу обележио Зоран Радмиловић који је био један од најзанимљивијих и најдаровитијих људи из света позоришта које је Србија имала. Наравно у једном редоследу са многим великанима, Зоран се издвајао по свом необичном шарму и дару за комедију. Он је обележио целу једну епоху од 20 година у Атељеу 212 почевши са чувеном представом “Краљ Иби”. Док сам писао тај комад ја сам размишљао о њему и прилагођавао га његовом темпераменту и начину игре. Када је он прочитао комад и када смо се први пут нашли да причамо он ми је рекао “ја ћу ово да играм, а шта ће бити ко то зна”. Тако је и било, првих неколико представа он се проналазио у целој тој причи, да би у једном тренутку преузео целу причу у своје руке и кренуо да игра по ономе по чему је познат - открио је Ковачевић и објаснио да је чувени снимак представе било 250. извођење.

- Представа је снимана, али он није знао. Није волео да се снимају његове представе, имао је осећај да га камера шпијунира. Ми смо поставили скривену камеру на балкону позоришта. Када смо се спремали да обележимо 300. извођење, он је одиграо 299 представа, али је био болестан. Отишао је у болницу и није изашао из ње. Ми смо онда направили омаж њему, поставили смо телевизор на сцену. Глумци су играли своје улоге, он је играо на екрану и тако је одиграна та 300. представа без њега.

Ковачевић је казао да је разлог због ког се неко бави уметношћу и позориштем приватна одлука, али да није добро ширити свој проблем.

Фото: Принтскрин/ Јутјуб/ FONTO

 

- То се приватно лечи, не треба лечити преко неког другог. Постоје институције за то. Мој однос према уметности је врло једноставан, а то је да не подносим насиље, мрак и надасве глупост. Када гледам позоришну представу или филм, ако у првих десет минута не успостави неки људски контакт са мном ја престанем то да гледам. Исто је са књигом, ако прочитам неки ужас у првих десет страна то ме онда уопште не интересује. Слобода је лични избор у било чему што радите, ја не верујем у колективну слободу јер је то утопија. А лична слобода је ваша приватна одлука како ћете живети, шта ћете радити, кога ћете волети. Ви само одлучујете о томе и не очекујте да ће неко други то да вам донесе или подари. То је мој однос и према писању, проживео сам у животу многе ствари, лепе и тешке тренутке. Лепих се сећам, а оне тамне стране покушавам да заборавим што је скроз немогуће. Када се сећам пријатеља, а многи су отишли и напустили овај свет, ја памтим само оне људе који су насмејани. Не желим уопште да се сећам оних намргођених, били су ми за живота мало проблематични. Човек који се смеје је леп човек.

Фото: Јутјуб принтскрин/Hocevar Ivan

 

- Та прича о слободи је потпуно приватна ствар. Ви можете да живите у слободној земљи, а да у породици будете у затвору. Можете да живите у фамилији која је срећна, а да је несрећна земља. Полазим од свог односа према животу, не волим депресију уопште нити волим да причам о њој. Бити тужан је најлакше. Смишљајући приче о неким битним људима који су дигли руку на себе, а једну велику причу сам писао о Хемингвеју који је свога оца који се убио називао кукавицом јер није био храбар да живи, а он се убио исто пушком којом се отац убио. Онда крећете да улазите у тај зачарани круг депресије и чуда која вас воде у понор. Моја теорија је да човек мора да буде храбар да би живео, свака будала може да живи у рају. Ајде живите ви кад је компликовано и кад је тешко, изборите се са тим проблемима које свако од нас има почевши од услова, људи, здравља, ваших ближњих. Изборите се са тим и живите као човек.

(Блиц)

БОНУС ВИДЕО: