POSLE 50 GODINA: Dušan Kovačević otkrio kako je nastao "Radovan III" i kako su "prevarili" Zorana Radmilovića

Mnogobrojna publika je aplauzima dočekala Kovačevića koji je kazao da mu je izuzetno drago što je nakon 25 godina ponovo na Gradu teatru.

Kovačević je, između ostalog, ispričao kako je pre tačno pola veka nastala kultna predstava "Radovan III" i kako su "prevarili" Zorana Radmilovića i ipak uspeli da snime 250. izvođenje.

- U mom slučaju vreme je sada počelo da se meri vekovima. Pedeset godina je od premijere “Radovana III”, a pre te premijere su bili “Maratonci”. Ja sam tada bio još uvek student na Akademiji. Postoji jedna suštinska i jako bitna razlika između tadašnjeg vremena i ovog sada. Kada sam to pisao na trećoj godini, ja sam zapravo pisao priču o jednoj porodici koja metaforično može da bude i sistem vladavine uređene ili neuređene države. Danas vi možete slobodno na naslovnoj strani bilo kojih novina ili bilo kog medija da izvređate predsednika države, a tada ste mogli za jednu kafansku šalu da odete 10 godina na robiju - kazao je on i otkrio kako je nastala čuvena predstava “Radovan III” sa Zoranom Radmilovićem u glavnoj ulozi.

- To je jedna vrlo relativna priča o tome šta je bolje ili šta je gore. Ja sam zapravo pisao priču o jednom tiraninu koji je gazda u svojoj kući i odlučuje o sudbini familije, u sukobu je sa komšijama što je na Balkanu red da se bude. Podnaslov te komedije ili drame je “bolna priča o samoizdaji”. On na kraju pređe na stranu neprijatelja. Teško je porediti i vreme i predstave jer je tu predstavu obeležio Zoran Radmilović koji je bio jedan od najzanimljivijih i najdarovitijih ljudi iz sveta pozorišta koje je Srbija imala. Naravno u jednom redosledu sa mnogim velikanima, Zoran se izdvajao po svom neobičnom šarmu i daru za komediju. On je obeležio celu jednu epohu od 20 godina u Ateljeu 212 počevši sa čuvenom predstavom “Kralj Ibi”. Dok sam pisao taj komad ja sam razmišljao o njemu i prilagođavao ga njegovom temperamentu i načinu igre. Kada je on pročitao komad i kada smo se prvi put našli da pričamo on mi je rekao “ja ću ovo da igram, a šta će biti ko to zna”. Tako je i bilo, prvih nekoliko predstava on se pronalazio u celoj toj priči, da bi u jednom trenutku preuzeo celu priču u svoje ruke i krenuo da igra po onome po čemu je poznat - otkrio je Kovačević i objasnio da je čuveni snimak predstave bilo 250. izvođenje.

Pročitajte još

ZNALI DA JE KRAJ: Glumac o poslednjem susretu sa Radmilovićem

17:15

ZORAN: "Gde je moj omiljeni Hrvat"; RADE: "Moji su Srbi"

22:27

BURA ZBOG RADOŠEVIH ČETNIKA Bajić: "Vi pucate, ja lečim"

17:05

BIKOVIĆ: Hoću sa Turcima da snimim film o Kosovskom boju

19:21

- Predstava je snimana, ali on nije znao. Nije voleo da se snimaju njegove predstave, imao je osećaj da ga kamera špijunira. Mi smo postavili skrivenu kameru na balkonu pozorišta. Kada smo se spremali da obeležimo 300. izvođenje, on je odigrao 299 predstava, ali je bio bolestan. Otišao je u bolnicu i nije izašao iz nje. Mi smo onda napravili omaž njemu, postavili smo televizor na scenu. Glumci su igrali svoje uloge, on je igrao na ekranu i tako je odigrana ta 300. predstava bez njega.

Kovačević je kazao da je razlog zbog kog se neko bavi umetnošću i pozorištem privatna odluka, ali da nije dobro širiti svoj problem.

- To se privatno leči, ne treba lečiti preko nekog drugog. Postoje institucije za to. Moj odnos prema umetnosti je vrlo jednostavan, a to je da ne podnosim nasilje, mrak i nadasve glupost. Kada gledam pozorišnu predstavu ili film, ako u prvih deset minuta ne uspostavi neki ljudski kontakt sa mnom ja prestanem to da gledam. Isto je sa knjigom, ako pročitam neki užas u prvih deset strana to me onda uopšte ne interesuje. Sloboda je lični izbor u bilo čemu što radite, ja ne verujem u kolektivnu slobodu jer je to utopija. A lična sloboda je vaša privatna odluka kako ćete živeti, šta ćete raditi, koga ćete voleti. Vi samo odlučujete o tome i ne očekujte da će neko drugi to da vam donese ili podari. To je moj odnos i prema pisanju, proživeo sam u životu mnoge stvari, lepe i teške trenutke. Lepih se sećam, a one tamne strane pokušavam da zaboravim što je skroz nemoguće. Kada se sećam prijatelja, a mnogi su otišli i napustili ovaj svet, ja pamtim samo one ljude koji su nasmejani. Ne želim uopšte da se sećam onih namrgođenih, bili su mi za života malo problematični. Čovek koji se smeje je lep čovek.

- Ta priča o slobodi je potpuno privatna stvar. Vi možete da živite u slobodnoj zemlji, a da u porodici budete u zatvoru. Možete da živite u familiji koja je srećna, a da je nesrećna zemlja. Polazim od svog odnosa prema životu, ne volim depresiju uopšte niti volim da pričam o njoj. Biti tužan je najlakše. Smišljajući priče o nekim bitnim ljudima koji su digli ruku na sebe, a jednu veliku priču sam pisao o Hemingveju koji je svoga oca koji se ubio nazivao kukavicom jer nije bio hrabar da živi, a on se ubio isto puškom kojom se otac ubio. Onda krećete da ulazite u taj začarani krug depresije i čuda koja vas vode u ponor. Moja teorija je da čovek mora da bude hrabar da bi živeo, svaka budala može da živi u raju. Ajde živite vi kad je komplikovano i kad je teško, izborite se sa tim problemima koje svako od nas ima počevši od uslova, ljudi, zdravlja, vaših bližnjih. Izborite se sa tim i živite kao čovek.

(Blic)