Рођена у грађанској породици у Новом Саду. Њен отац био је књижевник и преводилац Милан Савић, мајка Јулијана била је домаћица. Одрастала је уз Уроша Предића, Јована Јовановића Змаја, Лазу Костића, Симу Матавуља. Аничин познаник из младости Милан Кашанин прича: "Цео Нови Сад је говорио о њеном дару и њеној интелигенцији, о томе да чита на немачком, на енглеском, на француском, на латинском, на грчком и да од своје четрнаесте године пише песме које јој објављују књижевни часописи".

Љубав из античких трагедија

На универзитету у Бечу Аница студира класичну филологију, а у пролеће 1921. Аница се удаје за Хасана Репца, Србина муслиманске вероисповести из Мостара, који је дипломирао на Сорбони оријенталне језике. Пре тога био је комита, добровољац у балканским ратовима и са српском војском прешао је Албанију.

У јесен 1930. Хасан Ребац бива премештен у Скопље. Он је, у ствари, био деградиран, смењен са положаја начелника Министарства вера у Београду и постављен за управника муслиманских вакуфских имања. Краљевина Југославија слала је у Вардарску бановину, у Скопље, многе истакнуте представнике политичке, уметничке и интелектуалне елите да шире идеју југословенства. Аница и Хасан били су убеђене присталице југословенске идеје.

Фото: Архива Новости

 

Аница се надала да је после одбрањене докторске дисертације на Филозофском факултету у Београду пред њом академска каријера: на скопском Филозофском факултету било је упражњено место доцента за класичну филологију. То се, међутим, није остварило. Добила је професорско место у скопској Женској реалној гимназији, на Великој медреси краља Александра радила је као професор латинског, грчког, немачког и француског језика, на факултету је предавала грчки и латински само хонорарно.

Препреке, оспоравања, завист… Никад, у ствари, није могла да оствари каријеру достојну њеног дела и способности.

У лето 1941. Хасан и Аница постају избеглице, враћају се у Србију. Хасан није успео да се придружи партизанима.

Живот у учионици Филозофског факултета

По повратку у Београд Аница и Хасан били су без посла (обоје превремено пензионисани) и без стана. Једно време „станују“ у једној учионици Филозофског факултета коју рано ујутро напуштају да би могла да служи својој намени.

У марту 1945. Аница је постављена за професора Четврте женске гимназије у Београду, а већ у октобру премештају је у Сарајево! Као да се понављају скопске године када су је стално премештали из једне школе у другу. Ни после Другог светског рата није одмах могла да добије посао на факултету. Најзад, октробра 1946. постављена је за ванредног професора Универзитета у Београду за предмет Историја римске књижевности и латински језик. Хасан Ребац постаје посланик у савезној скупштини. Добијају стан.

Међутим, на Београдском универзитету Аница Савић Ребац није дочекана раширених руку. На катедри за класичну филологију затекла је колеге Милоша Ђурића и Милана Будимира. Иако су врло добро упознати с њеним импресивним опусом, међународним угледом, обојица се односе према њој као према некоме ко је на Београдски универзитет доведен, ко је ушао на мала врата, политичком пречицом. Аница је једина професорка.

Фото: Архива Новости

 

Са друге стране, готово сви њихови пријатељи и познаници говорили су о великој узајамној љубави Анице и Хасана: "Размењивали су само љубав за љубав", била је опаска Зуке Џумхура.

- На њиховом заједничком компликованом путу пресретале су Хасана и Аницу различите историјске, националне, политичке, верске прилике и околности. У Хасановом животу укрстиле су се многе балканске протвречности и непомирљивости. Он је био њихова жива историја и отеловљење, а политичка идеја коју је заступао и за коју се борио, како је време одмицало, била је све мање просперитетна и све чешће им је отежавала живот. Аница је увек била уз њега на том путу, а малограђани им никада нису опростили – њој што се удала за муслимана, а њему што се оженио, како се говорило, иноверицом - oвако о Хасану и Аници Савић Ребац пише Љиљана Вулетић.

Хасанова смрт и Аничино самоубиство

Почетком педесетих Хасан Ребац је тешко оболео. Припрема се за растанак са Аницом, у опроштајном писму поручује да се још једном роди, само би њу волео…

Исте ноћи кад је Хасан умро, Аница је пререзала вене. Самоубиство није успело јер је себи дала инјекцију морфијума што је успорило крварење, тако да је пренета у болницу и спасена. Од намере о самоубиству није одустајала: читала је литературу о античким самоубиствима. Пријатељи су је одвраћали, али је она своје уверење бранила аргументима античких концепција о самоубиству, а посебно идеју да ће „мудрац сам себи одузети живот, ради спасења отаџбине и ради пријатеља, и ако га обузме сувише јак бол, било због осакаћености, било због неизлечиве болести“.

Непосредно пре него што ће се убити хицем из пиштоља, Аница Савић Ребац обавила је све формалности у вези с гробом, сахраном, заједничким спомеником… Саставила је тестамент, поделила пријатељима драге предмете, књиге, слике, накит, стари порцелан, сребро, намештај…

- По парадоксалној логици, Аничино самоубиство, иако га је она сама најавила, изазвало је, кад је постало реалност, запрепашћење. Дуго и методично припремано, оно је побудило изузетно занимање, као крај живота вредне особе на врхунцу творачких моћи… Аничино самоубиство било је, по многочему, необично, па и по својој екстравертираности. Оно је било не само пуки крај живота познате особе, него и драматично јавно исповедање животне филозофије… - пише Љиљана Вулетић.

Реаговања су била веома различита; тумачење чина самоубиства у првим написима заузело је исто толико простора колико и један изузетно богат живот.

Тада се причало о хладнокрвном и прорачунатом, мистичном, астролошки прецизно планираном самоубиству.

Аница и Хасан сахрањени су на Новом гробљу у Београду.

(Блиц жена)

БОНУС ВИДЕО: