Миле је имао надимак Краљ пљескавица јер је правио најбоље пљескавице у Београду. Код њега су долазили из свих крајева региона како би појели добру пљескавицу.
У Љубљану је дошао 1971. године, возом. Најпре је радио у предузец́у Дај-Дам, затим је чистио и прао судове у Коловрату, а потом је слетео у Гостилну Ливада.
Играо је фудбал за гостионицу у кафанској лиги у Кодељеву, затим је радио у ресторану Вис, да би 1976. године дошао у Чад.
Од њега су 1984. помоћ тражили кошаркаши Олимпије, који су испали из прве лиге.
- Хтели су да им са познаницима помогнем да се врате у прву лигу. Дао сам образ за клуб, потрошио сам новац, путовао о свом трошку - рекао је Ћулибрк за Словенске новице 2016. године.
Прочитајте још
Фото: В. Данилов
Олимпија се вратила у прву лигу, а Ћулибрк је удружио снаге са бившим кошаркашем Олимпије Винком Јеловцем. Најпре је две и по године водио култни љубљански локал Под кошем, а онда је Винка наговорио да уложи уштеђевину у кошаркашки пројекат у Осијеку.
Када се после рата вратио у Словенију, избрисан је. Провео је две године живота у Љубљани изузетно тешко. У помоћ су му притекла два бивша кошаркашка аса.
Петер Вилфан му је донео много одеће да се топло обуче, а Јуре Здовц му је у време доручка дао 500 америчких долара, пишу и Словенске новице.
Ко је Миле Ћулибрк, београдски Краљ пљескавица?
Почео је од нуле, као конобар. Милан Ћулибрк се, међутим, брзо успео на сам врх кафанске моћи дежеле, служивши Станета Доланца, Митју Рибичича и остале крупне зверке из словеначке комунистичке менаџерије. Али његов утицај највише се осећао у хали „Тиволи”, где је добио незваничну титулу конселијера кошаркашког клуба Олимпија, писала је београдска Политика о њему сада већ давне 2011.
Јурија Здовца је као клинца уводио у дискотеке, друговао је са политичком звездом Словеније Зораном Јанковићем, био нераздвојан с легендарним Винком Јеловцем. Када је остао без игде ичега и постао политичка избеглица, непожељни јужњак у новој Словенији, Петер Вилфан му је дао своју јакну, кошуље и џемпере, па је Ћулибрк у Београд стигао као ражаловани краљ Љубљане.
После деценија у Београду је постао познат као Чика Миле, љути роштиљџија на углу Таковске и Цвијићеве, који у скромном киоску продаје аутентичне, београдске пљескавице. Чика Миле је постао урбани херој Дорћола и Палилуле.
Фото: В. Данилов
Ни дежела га, после толико година, није заборавила. Својевремено му је висока делегација фудбалске репрезентације Словеније закуцала на киоск и свечано му предала почасни дрес словеначке фудбалске репрезентације, с бројем 10. И натписом „Ћулибрк”. Били су то његови стари пријатељи из Љубљане. После свечаног уручења, узвикнули су: „Пљескавице, здај!”.
Милетови су се током осме офанзиве преселили у Славонију. Помишљао је да оде у Немачку, али му је отац поручио да ће га у том случају упуцати, па је Миле доспео најдаље до - Љубљане.
- Седнем на воз, без пара. Почео сам као конобар у ресторану „Ливада”, на периферији. Подигао сам нос, уобразио се, дао отказ, отишао из „Ливаде”… – прича Миле о својим раним, словеначким радовима.
"Избрисани" Миле
– Рат се ближио, био сам виђенији Србин. Некако сам побегао и докопао се Љубљане 1992. године – каже роштиљџија.
Али, Милета су почели да гледају другачијим очима. Кафанском краљу, припреман је пуч. Поднео је папире за држављанство, нису му га дали. У Словенији је тада око 26.000 људи из других бивших југославенских република остало без држављанства. Миле се нашао у друштву „избрисаних”, али ипак остаје још две године, захваљујући пријатељима. Сви су знали да је без цвоњка. Помагали су га Здовц и још много Словенаца.
Фото: В. Данилов
Љубљану је напустио, као и када је долазио у њу. Без динара или марке у џепу. Неколико месеци је у Београду становао код Раше Радовановића. Узео је ресторан „Реванш” на Вождовцу, плаћао закуп 3.000 марака месечно, на отварање му је дошао стари пријатељ Здравко Чолић. Посао је брзо пропао.
– До тада нисам скувао ни кафу у животу,а камоли правио пљескавице. Почео сам да се распитујем ко прави најбоље у граду. Одем у Балканску улицу, па код Нишлије. Видим, све лесковачко, бањалучко, сарајевско…Схватим да Београд нема своју пљескавицу - причао је Миле о својим роштиљским почецима.
БОНУС ВИДЕО:
