Режак је доживео и тренутке највеће туге када му је отишла како сам каже „најдража особа у животу, а то је моја мајка“.
Фото: АТА имагес
- Отишла за три месеца од момента, када смо сазнали за болест и све сам дао у тих три месеца да покушамо, да нађемо, што се тиче медицине званичне, није било помоћи. Ја сам хтео да будем ту са њом константно, без обзира што сам имао у Београду децу и супругу. И последње дане је умрла у болници, а ја сам хтео да умре у кући. Тата то није хтео, можда се плашио, ја сам хтео да просто умре у свом стану поред мене. И тог дана у болници умрла ми је на рукама. Мени на рукама. Кад сам ја по први пут осетио, кад сам ставио руку и кад сам осетио да срце престаје да куца. Ја сам то све, како да кажем, прошао тај период, е, после годину дана је мене почело озбиљно да баца. И то је само моја Марина знала кад сам ја говорио: "Марина, ја сам луд, али идем код доктора, па шта, помоћи ће ми". Али онда некако временом, обавезама, стално људи говоре имаш њих, а колико си ти слаб, тешко се извући... Човек некако добије одређену снагу и делимично се из свега тога извуче. До тада нисам размишљао о томе, али онда потпуно другачије гледаш и свет и све људе и све мајке и све, мислим, некако другачије шаљеш енергију - каже Режак, а на питање да ли је успео мами да кажеш све оно што није раније одговара:
- Да, све. Говорио сам јој последње речи и, како да кажем, ја сам то хтео, да се то тако деси. Не знам да ли ме је чула, ја бих волео да јесте. Али живот иде даље и нема стајања и нас некад једног дана неће бити, али биће наши клинци...
Фото: АТА имагес
Осим тренутка велике туге када је изгубио мајку певач је имао још тренутака туге у животу.
- Ти моменти наравно везано за брата, али то су ствари које те оплемењују. И момент кад се родио 1991. године, тежак порођај је био, тај момент је било до тада су бабице могле да раде порођај, а онда је дошао некакав закон или већ нешто, морају лекари. И онда су се они ту нешто, ко ће, шта, како, горе, доле... Тежак порођај и остао је Дадо без кисеоника и трајно оштећење јер се то деси за пар секунди ако останеш без кисеоника, то оде само по мозгу већ шта иде, како иде. Мој брат је био у колицима, 100 посто он има церебралну парализу. Од његовог рођења мислим да се никад нисам 1.000 посто насмејао од срца, просто стоји нешто, стоји. С друге стране, тако нешто те толико оплемењује да ти буквално све другим очима гледаш, он уме да ти да нешто. Дадо је неверојатан, он је толики оптимиста, толико воли људе, толико воли кафане, он има апсолутни слух. Он толико воли људе као да није са ове планете. То је невероватно та нека енергија и те његове неке форе. Мислим, људи се лепо осећају у његовом друштву. Ето, то су неке ствари које су, да тако кажем, наравно и тај рат. Све су то стресне ствари. Стресне ствари, не знаш где ти је отац, борба у породици, свашта се нешто дешава - каже Режак.
Прочитајте још
