Тим, свештеник и Џули Тенант, домаћица, имали су срећан брак, четири пса, лепу и уредну кућу. Једна ствар им је, међутим, недостајала да би свој живот могли назвати потпуним - нису могли да имају децу. Кад су им, у зиму 1984. године, из агенције за усвајање јавили да за њих имају не једно него двоје деце, девојчицу која је имала једну и по годину и њеног седмомесечног брата, Тенанти нису могли да верују каква их је срећа снашла.
Знали су да процес усвајања обично траје годинама али, у њиховом случају, ствари су ишле брзо. Знали су да деца, Бет и Џонатан Томас, долазе из разореног дома. Мајка им је умрла од болести бубрега када је девојчици било годину дана, а отац их је занемаривао – пре него што су одведена у сиротиште, деца су лежала у одећи која се скорила од прљавштине, и обоје су били неухрањени.
Оно што супружници нису знали јесте чињеница да је монструозни отац редовно сексуално злостављао Бет, од кад је била беба.
Први показатељ да с девојчицом нешто није у реду биле су ноћне море. Будила се у току ноћи, вриштећи из петних жила. Кад су јој биле отприлике три године, мајци је испричала да стално сања мушкарца који лежи на њој и ради јој "страшне ствари". Већ тада, Џули је посумњала да је њена ћерка доживела неку врсту сексуалне трауме, али била је уверена како ће љубављу и пажњом залечити њене душевне ране. Нажалост, ствари су временом постајале све горе.
Фото: Јутјуб принтскрин/Rivetingtalechap
Девојчица је почела компулсивно да мастурбира, чак и у друштву и толиким интензитетом да је знала да раскрвари полни орган. Њен бес, који је прво усмеравала на укућане, преусмерио се према осталим живим бићима.
Прочитајте још
Када је пронашла гнездо с малим птићима, стискала је несрећне животињице док нису издахнуле. Породичне псе је вукла за реп и намерно им газила шапе. Најчешћа жртва њене агресије био је њен мали брат. Извртала му је руку, бола га иглама, штипала му гениталије… Најчешће је "нападала" ноћу, кад су сви спавали.
Схвативши да су сви у опасности због ње, родитељи су одлучили да потраже стручну помоћ. Уследио је низ терапијских разговора, а њеном случају највише се предао доктор Кен Магид, клинички психолог. Његове терапијске сеансе с шестогодишњом Бет, снимане камером, 1990. су постале део документарца о њој, названог "Child of Rage" ("Дете беса"). Ти разговори, данас доступни и на Јутјубу, леде крв у жилама.
У једном од њих, слатка плавокоса девојчица признаје како је украла и сакрила кухињски нож, с намером да га употреби. "Зашто желиш да нападнеш родитеље и брата баш ноћу?", пита је доктор. "Зато што не желим да ме виде. Желим да ме осете", одговара Бет, без икаквих емоција на лицу. "Шта желиш да урадиш с тим ножевима?", наставља испитивање психолог. "Да убијем Џона, маму и тату".
Фото: Јутјуб принтскрин/Rivetingtalechap
Кад је документарац објављен, осуде околине биле су врло оштре. О Бет су многи писали као о психопаткињи, мада не постоје тестови психопатије за децу. Исправна дијагноза, која јој је убрзо постављена, звала се реактивни поремећај повезивања.
Развијају га деца која нису искусила љубав од рођених родитеља, она која су била занемаривана или злостављана. Код Бет су била присутна сва три случаја. Поремећај се огледа у неспособности за примање и давање љубави, немогућности контроле импулса, манипулативности те потпуном недостатку савести и кајања - особинама које, на површини, подсећају на оне код психопата и социопата. Крајем 1990. Бет је смештена у установу специјализовану за лечење овог поремећаја, а јавност више није имала никаквих информација о њеном напретку. Али, ту није крај приче о њој.
Четврт века касније, Бет је дала интервју за радијску станицу “ББС”, у којем је открила детаље о дугачком путу до опоравка. Кроз интензивну терапију, у којој је нагласак био на томе да се ојача дететово самопоуздање на начин да му се покаже како је вредно љубави, Бет је први пут заплакала при сећању на бол коју је нанела ближњима.
Искусила је тада нешто раније непознато - емпатију. По повратку у родитељски дом, почела је да осећа сигурност, а онда и љубав, преноси "Повијест.хр".
Након матуре, одлучила је да посвети живот бризи за друге. Бет је данас медицинска сестра на одсеку за интензивну негу. Написала је две књиге о свом трауматичном детињству, а уз то редовно држи предавања о реактивном поремећају одвајања. Дете беса, како су је називали, данас постоји само у њеном сећању.
