Рада Ђуричин, оставила је дубок траг у српској кинематографији, али и позоришту, тим поводом сада се огласило Југословенско драмско позориште.
- Данас је у Београду преминула Рада Ђуричин, једна од најзначајнијих југословенских и српских глумица и дугогодишња чланица ансамбла Југословенског драмског позоришта.
Рада Ђуричин ће бити сахрањена у родном Вршцу.
Фото: С. Сарић
Радојка Рада Ђуричин је рођена 31. маја 1934. у Вршцу, у ком је завршила основну школу и гимназију. Студије глуме уписала је 1954. на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду, у класи професора Јосипа Кулунџића, заједно са Радмилом Андрић, Николом Симићем, Ружицом Сокић, Батом Живојиновићем… Глуму је дипломирала 1958, а следеће године и југословенску књижевност на Филозофском факултету у Београду.
Прочитајте још
Дебитовала је 1958, улогом Ане Франк у представи Дневник Ане Франк Народног позоришта у Београду. Чланица ансамбла Југословенског драмског позоришта била је од 1958. до 1998. године.
Сарађивала је са нашим најугледнијим редитељима, као што су били Хуго Клајн, Мата Милошевић, Бојан Ступица, Мирослав Беловић, Бранко Плеша, Дејан Мијач, Боро Драшковић, Љубиша Ристић, Миленко Маричић, Вида Огњеновић, Љубомир Драшкић, Јагош Марковић…
Током своје дуге каријере, играла је и у представама Народног позоришта у Београду, Атељеа 212, Звездара театра, КПГТ-а, Битеф театра, Малог позоришта „Душко Радовић“, Народног позоришта у Нишу и у Ужицу, Мадленијанума, и других, мањих и независних позорница.
Фото: Зоран Јовановић Мачак
Али највише улога, преко четрдесет, одиграла је на сценама своје куће, у Југословенском драмском позоришту, у представама као што су биле: Р. Петровић Сабињанке (1959), Џ. Б. Шо Никад се не зна (1960), Ф. М. Достојевски Кротка/А. Стриндберг Госпођица Јулија (1961), Ф. Г. Лорка Дона Росита или Говор цвећа (1962), Молијер Тартиф (1964), Н. В. Гогољ Мртве душе (1965), О. Вајлд Важно је звати се Ернест (1966), Ј. Колунџић Клара Домбровска (1967), Ш. О’Кејси Јунона и паун (1968), Д. Михаиловић Кад су цветале тикве (1969), Б. Брехт по В. Шекспиру Кориолан (1970), Ф. М. Достојевски Злочин и казна (1971), Ж. Фејдо Буба у уху (1971), А. Н. Островски Вуци и овце (1974), М. Горки Васа Железнова (1976), Е. Јонг Страх од летења (монодрама, адаптација и режија Р. Ђуричин, 1979), Ж. П. Сартр Ђаво и Господ Бог (1979), А. де Мисе Романтичне ћуди (1980), М. Капор Крај викенда (1982), Д. Фо и Ф. Раме О ја сам врло, врло срећна (монодрама, 1982), М. Жоли Разговор на оном свету између Макијавелија и Монтескјеа (1984), М. Црњански Сеобе (1986), А. Пејел Госпођа Колонтај (1987), Е. Ротердамски Похвала лудости (1990), Б. Нушић Народни посланик (1991), М. Капор 011 (1991), В. Шекспир Веселе жене винџорске (1993), Б. Џонсон Вартоломејски вашар (1995), М. Марковић Павиљони (2001), К. Штернхајм Из јуначког живота грађанства (2011), Л. Пирандело Тако је (ако вам се тако чини) (2017)…
На камерним сценама Рада Ђуричин је са посебним жаром креирала и играла монодраме и дуодраме, и за њих добијала награде. Њене представе – Похвала лудости, 011, Крај викенда, Страх од летења доживеле су по више од петсто извођења широм Југославије, али и у бројним земљама света – у Европи, Америци, Аустралији.
У митској представи Југословенског драмског, Буба у уху Жоржа Фејдоа, у режији Љубише Ристића, Рада је своју Рајмонд Шандебиз играла на премијери 1971, а онда близу две хиљаде пута, скоро 40 година.
Добила је многе позоришне награде, поред осталих и Златни вијенас на Фестивалу малих сцена у Сарајеву (1973), Статуету Ћуран на Фестивалу комедије у Светозареву (1975), Златну колајну жирија рублике на Фестивалу монодраме и пантомиме Земун (1996), Диплому за најбољу женску улогу на Међународном фестивалу камерних представа ро делима Достојевског у Русији (2002), Диплому на Међународном фестивалу монодраме у Кијеву (2005), Диплому за монодраму на међународном фестивалу Златни витез у Минску (2005), Прво место на Међународном фестивалу монодраме у Риги (2007).
Рада Ђуричин остварила је велики број улога и у другим медијима, у скоро тридесет играних филмова и у педесет телевизијских продукција. Филм Осма врата донео јој је Дебитантску награду на Филмском фестивалу у Пули 1959. године, а Награду за епизодну улогу у филму Парлог добила је на Филмским сусретима у Нишу 1974.
Фото: Мирослав Милић/АТА имагес
Добитница је Годишње награде ЈДП-а за улогу у представи Крај викенда (1983) и Специјалне годишње награде ЈДП-а за драматизацију и улогу у представи 011 (1992), Златног беочуга за трајни допринос култури Београда (1998), Специјалног признања за велики допринос развоју културе града Вршца (2004), Вукове награде за изузетан допринос развоју културе у Србљу и свесрпском културном простору (2007) и других признања.
Указом Председника Републике Србије, 2018. године, Рада Ђуричин је добила Златну медаљу за заслуге.
Рада Ђуричин је написала и објавила две књиге: Тајна црне руке: дневник једне глумице (1999) и Моје монодраме (2005). Превела је дела О ја сам врло, врло срећна Дариа Фоа и Франка Раме и Исидора Мартина Шермана. Била је новинар-водитељ у Радио Београду.
(Блиц)
БОНУС ВИДЕО:
