Ако око нечега не сме да буде дилеме, онда је то ко је највећи голман са ових простора. У питању је наравно легендарни Владимир Беара коме је чак и чувени Лав Јашин "скинуо капу". Кажу да када је Јашин примио награду намењену најбољем голману Европе, прво је споемуо свог пријатеља и ривала из Југославије указавши му тиме највећу могућу част: "За мене је Владимир Беара најбољи", одлучно је рекао један од највећих чувара мреже свих времена.
Фото: Википедија
Бранио је за Хајдук из Сплита у послератном периоду, све до 1955. године, а потом је пет сезона стајао на голу Црвене звезде. Кратко је пред крај каријере играо и у иностранству, наступао је за Ахен и Викторију из Келна у Немачкој до 1964. године, док је и на голу репрезентације Југославије сакупио чак 59 наступа током педесетих.
Нажалост, пролази већ десета година без Беаре, преминуо је 11. августа 2014. године у Сплиту након што му је неко време било нарушено здравље после шлога. Оно што је занимљиво је да је сахрањен на католичком гробљу Ловринац, што је изазвало полемику.
Владимир Беара је рођен 1928. године у селу Зелову у Далмацији, у којем су апсолутно већински у то време живели Срби, а за свог живота изјашњавао се као Србин, православац. Такође, желео је да почива на православном гробљу у родном селу, у порти Цркве Светог Илије где су сахрањени и његови преци.
Прочитајте још
За његовог живота тамо је подигао гробницу, међутим жеља му није испуњена. Сахранили су га као католика у Сплиту, на већ поменутом Ловринцу, уз опело које су служила три фратра. Одлуку је донела супруга Јадранка.
Фото: Профимедиа
- Ја сам одлучила да сахранимо Владимира Беару на Ловринцу и то је моје право. У Зелову су ми рекли да је лед оштетио гробницу, а кад сам дошла на гроб, видела сам да лед није могао да направи то, већ је то неко урадио намерно - испричала је тада Јадранка за хрватске медије, објаснивши зашто је одбила да испуни његову последњу жељу.
Одлука његове супруге спорна је пре свега из разлога што је Владимир Беара током живота имао велике проблеме због своје веросиповести, посебно док је играо за Хајдук. Како су писали медији, саиграчи и људи из Хајдука су ишли до те мере да су га чак због тога и понижавали, а управо то је разлог због којег је 1955. године напустио клуб након освајање титуле првака Југославије са Сплићанима.
Био је легенда Хајдука у том тренутку, али је одлучио да обуче дрес Црвене звезде са којом је потом освојио три титуле и два Купа маршала Тита, а остаће упамћен као фудбалер који је уз Драгана Џајића освојио највише титула у првенству велике Југославије (седам), као и по томе да су га многи сматрали најбољим голманом своје генерације. И не само своје генерације...
Беара је каријеру почео у Хајдуку, одмах после Другог светског рата у ком је учествовао. Било је то сада већ давне 1946. године, када је Беара као осамнаестогодишњак посматрао тренинг Хајдука на Старом плацу, па је добио позив да замени тадашњег првог голмана. Био је тада као електричар по занимању, статирао је и у сплитском позоришту као балетан (чак и током фудбалске каријере), а као играч Хајдука освојио је три титуле (1950, 1952. и 1955. године), па потом прешао у Црвену звезду, са којом је био шампион 1956, 1957, 1959. и 1960. године, а освајач Купа 1958. и 1959. године.
Иако су га због својих невероватних голманских карактеристика звали "летећи пантер" и "човек од гуме", памти се и да су му дали надимак "балерина са челичним рукама", Владимир Беара је у детињству био несташан и доживео је страшну несрећу када је једва извукао живу главу.
Фото: Профимедиа
Шта се догодило? Владимир Беара је као дете ударио главом о камен док је с другом децом скакао у дубоку рупу од земље и песка. Пао је у кому и лекари у том тренутку нису имали добре прогнозе. Како су писали медији, мајка Марија га је из болнице у Сплиту запрежним колима одвезла у манастир Драговић, где су му читали молитве за оздрављење пред иконом Свете Петке. Владимир се пробудио из коме и због тога је за живота остао религиозан.
Владимир Беара био је члан тима Црвене звезде који је у Београду одиграо чувени меч против Манчестер јунајтеда, пре велике Минхенске трагедије. У дресу црвено-белих је у сезони 1959/60 добио Жуту мајицу Народног спорта, као најбољи фудбалер сезоне. Био је то први пут да је голман проглашен најбољим играчем.
За репрезентацију Југославије наступао је од 1950. до 1959. године и за њу играо 59 пута. У финалу Олимпијских игара у Хелсинкију 1952. године одбранио је пенал легендарном Ференцу Пушкашу. Југославија је на том турниру освојила сребро.
Наступио је Владимир Беара и на три Светска првенства, а био је и члан ФИФА тима света који је играо против Енглеске 1953. године. По окончању играчке каријере постао је тренер и радио у Немачкој, Холандији, Камеруну, Аустрији и СФР Југославији, међутим није имао значајнијих успеха.
"Владимир Беара и Бора Костић су најзаслужнији што је Звезда освојила три титуле за четири сезоне током педесетих година. Беара је један од најбољих голмана света, посебан човек. Волео је своју породицу, никоме није сметао и сви смо били поносни што га познајемо", рекао је Драгослав Шекуларац у једном интервјуу након смрти "великог Владимира", а који је са голманом играо у Црвеној звезди.
"Памтим га по томе што је једне године у Мостару одбранио чак пет шанси, зицера, и ми смо победили и постали прваци Југославије. Шта више може да се каже о голману који нам је на тај начин донео титулу".
БОНУС ВИДЕО:
