Jedan muškarac iz Srbije napisao je na Reddit platformi svoju ispovest. Naime, zbog porodice je otšao u SAD, a na kraju je ostao bez braka.
"Zovem se Marko, imam 38 godina i veći deo svog života radio sam kao vozač autobusa u Srbiji. Pre pet godina, život me je naterao da donesem jednu tešku odluku: prihvatio sam posao u Americi, nadajući se da ću obezbediti bolji život svojoj porodici. Mislio sam da će fizička udaljenost biti samo privremena prepreka, a da će trud i žrtva doneti mir i stabilnost kod kuće. Prvih nekoliko meseci bilo je najteže. Novi grad, strani jezik, ljudi koje nisam poznavao. Radni dani su trajali po 12 sati, a ja sam svakog meseca šaljem novac kako bih održao život kod kuće. Svaki dolar koji sam zaradio slali smo za račune, hranu i eventualne popravke u stanu. Pisao sam poruke i video pozive svaki dan, nadajući se da će ona razumeti moju situaciju i da zajedno gradimo budućnost", počeo je Marko svoju ispovest.
Međutim, ubrzo su usledili problemi kada mu je supruga zahtevala više novca:
"Ali, kako su meseci prolazili, shvatio sam da to nije dovoljno. Nije dovoljno govorila je, iako nisam mogao više da šaljem bez da sebe ostavim bez osnovnih stvari. Pritisak i stres su rasli, a ja sam osećao krivicu što nisam kod kuće. Jednog dana mi je poslala poruku: Ne mogu više ovako. Trebam nekog ko je ovde, ko brine o meni i o našoj kući. Žao mi je, ali želim razvod.“ Srce mi se steglo. Sve te godine rada, noći provedene daleko od kuće, sve što sam radio da bismo imali bolji život – činilo se kao da ništa nije vredelo", piše ovaj čovek.
Pročitajte još
Osećaj besa i nemoći
"Osećao sam bes, tugu i nemoć, ali i razumevanje. LJudi često ne shvataju koliko je teško raditi daleko od porodice, a očekivanja rastu svakog dana. Nisam mogao da joj pružim sve što je želela, jer sam i sam morao da preživim, da plaćam kiriju, hranu....Danas, posle tri godine, živim sam u malom stanu u NJujorku. I dalje vozim autobus i šaljem koliko mogu, ali osećam prazninu. Naučio sam jednu bolnu lekciju: novac nije uvek merilo ljubavi, a udaljenost može promeniti i najčvršće veze. Ipak, verujem da će jednog dana doći vreme kada ću opet moći da budem blizu svojih najmilijih, a tada će i trud koji sam uložio ovde imati smisla. Do tada, vozim, zarađujem i pokušavam da pronađem mir u svakodnevnim malim stvarima – u osmehu putnika, u lepoti gradskih ulica i u sećanjima na bolje dane kod kuće", setno je poručio.
(Espreso)
BONUS VIDEO-
